Prevencija i zaštita dece sa smetnjama u razvoju od nasilja

Prevencija-i-zastita-dece-sa-smetnjama-u-razvoju-od-nasilja

05 May Prevencija i zaštita dece sa smetnjama u razvoju od nasilja

Publikacija “Zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja – primena opšteg protokola” je pripremljena
i odštampana u okviru projekta “Zaštita dece od nasilja u Jugoistočnoj Evropi” koji realizuje UNICEF.
Sadržaj i stavovi izneti u ovoj publikaciji su stavovi autora i ni na koji način ne odražavaju stavove
UNICEF-a i Evropske unije.

„PREVENCIJA I ZAŠTITA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU OD NASILJA“

 

1.UVOD

Reformski procesi koji su u Srbiji u poslednjoj deceniji doneli mnogo promena u svim oblastima života, promovisali su vrednosti demokratskog društva usmerene na pojedinca i njegova ljudska, gradjanska prava. Tako je aspekt ljudskih prava, a posebno dečijih prava, postao prioritet u pristupu osetljivim društvenim grupama dece u Srbiji. Proces sinhronizacije zakonodavstva sa evropskom legislativom uspešno je priveden kraju u većini oblasti dečije zaštite uz paralelno usvajanje relevantnih strateških dokumenata i akcionih planova. Postignut stepen reformskih promena i nacionalnih politika za zaštitu dece nameće potrebu ubrzanog rešavanja problema nasilja nad decom, medju njima posebno onih grupa dece koja su u većem riziku. Zanemarivanje pojavnih oblika nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju dovodi do obezvređivanja drugih postignutih rezultata u oblasti obrazovanja i socijalne zaštite jer onemogućava da se ostvare jednakost i tolerancija u društvu i podstiče se indirektno diskriminacija i socijalna isključenost.

Imajući u vidu ozbiljnost problema, osetljivost i brojnost direktne i indirektne ciljne grupe, a pre svega odgovornost prema deci i porodicama koje zastupa, Savez MNRO Srbije je na inicijativu UNICEF-a prihvatio partnerstvo u značajnom pionirskom projektu „Prevencija i zaštita dece sa smetnjama u razvoju od nasilja“.

Opšti cilj projekta je unapređenje politike zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja. Projektne aktivnosti su planirane sa namerom da se doprinese razvoju operativnih i održivih mehanizama prevencije nasilja,kroz saradnju sa drugim sistemima i sektorima.

Specifični ciljevi projekta su :

  • dobiti informacije o proceni zastupljenosti nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i postojećoj praksi u prevenciji, otkrivanju i praćenju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju;
  • dizajnirati i testirati metode koje će podržati participaciju dece sa smetnjama u razvoju u istraživanju fenomena nasilja.

Projekat je omogućio dobijanje opšte slike o stanju dece sa smetnjama sa aspekta nasilja (iz ugla same dece, roditelja, profesionalaca iz NVO i iz institucija sistema). Na osnovu uvida dobijenih od strane aktera uključenih u istraživanje date su preporuke za uspostavljanje mehanizama za prevenciju i zaštitu dece sa smetnjama u razvoju od nasilja. Konkretna iskustva roditelja i drugih pojedinaca iz lokalnih NVO i konkretne situacije nasilja, koje su evidentirane kroz projektno istraživanje, dobile su priliku da se čuju šire u javnosti i tako doprinesu pozitivnoj promeni stavova u zajednici.

Savez MNRO je prirodni partner socijalnim akterima na projektima koji se bave decom sa smetnjama u razvoju zbog svog petodecenijskog iskustva u neposrednom radu sa decom i porodicama iz marginalizovane populacije, poznavanja njihovih autentičnih potreba, razvijenih usluga podrške u svim oblastima zaštite, razvijenih partnerstava sa akterima na lokalnom i nacionalnom nivou, učešća u lokalnim i nacionalnim telima kroz koja utiče na promene politike i prakse u zaštiti dece, zbog rasprostranjene mreže lokalnih organizacija članica , moderno orijentisanih programa zasnovanih na Statutu organizacije. Kapaciteti i afirmisani programi lokalnih organizacija članica su značajni lokalni potencijali za promociju prava deteta i preventivni rad u cilju sprečavanja nasilja.

Baza podataka o broju mentalno nedovoljno razvijenih osoba i osoba sa višestrukim smetnjama u Srbiji, kojom raspolaže naša republička organizacija, sveobuhvatnija je od one koju ima država (92.000 evidentiranih, procena je da ima oko 350. 000 ukupno u Srbiji). Ova evidencija relevantan je resurs kreatorima politika i usluga za planiranјe kapaciteta i finansijskih projekcija. Udruženja roditelja predstavljaju značajan resurs za snimanje stanja i sprovođenje dogovorenih rešenja, kao i za monitoring zaštite ljudskih prava.

Svetlana Vlahović, voditelj projekta

2. REZIME

Nasilje i ugroženost od nasilja predstavljaju jedan od snažnih faktora koji utiču na dečji razvoj. Iako istraživanja u svetu potvrđuju da su deca sa smetnjama u razvoju u većem riziku od izloženosti nasilju, unutar dosadašnjih istraživanja sprovedenih u Srbiji, nedovoljno je pažnje posvećeno problemu nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. Prepoznajući značaj otvaranja ove teme UNICEF je u pratnerstvu sa Savezom MNRO Srbije pokrenuo istraživanje koje treba da doprinese razvoju operativnih i održivih mehanizama prevencije i zaštite od nasilja dece sa smetnjama u razvoju. Resursi i kapaciteti Saveza MNRO činili su odličnu polaznu osnovu za istraživanje i važan reurs za realizaciju istraživanja.

Sprovedeno istraživanje bilo je usmereno na procenu zastupljenosti nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i na procenu postojećih praksi u prevenciji, otkrivanju i praćenju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.

Nasilje nad decom ne predstavlja privatni već javni problem i zato čini jednako odgovornima različite aktere bez obzira na njihove nadležnosti. Zato su istraživanjem bili obuhvaćeni akteri iz socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, lokalne samouprave, organizacija civilnog društva, sama deca sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji.

Korišćenje participativnih metoda omogućilo je da se obezbedi uvid u stavove, iskustva, mišljenja, osećanja i ponašanja aktera kada je u pitanju nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju. U skladu sa ciljevima istraživanja, dizajnirane su i testirane metode koje su u istraživanju podržale participaciju dece sa smetnjama u razvoju.

Kod procene pojavnosti nasilja veoma je važno uvažiti činjenicu da li postoje socijalni kontakti. Zbog odvojenog funkcionisanja i nepostojanja socijalnih kontakata među decom, može se dobiti lažna slika o stepenu izloženosti riziku od nasilja dece sa smetnjama u razvoju.

Dobijeni rezultati ukazuju na činjenicu da ključni socijalni akteri na probleme nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju reaguju ad hoc, a do informacija da dolaze slučajno i/ili posredno, uglavnom u slučajevima kada se radi o očitom zanemarivanju. Institucije i organizacije koje rade sa decom sa smetnjama u razvoju su često teritorijalno i socijalno izolovane, a u svakom izolovanom sistemu postoji povećan rizik za nasilje. Ovo je prepoznatljivo i kada je u pitanju zatvorenost porodice i zatvorenost zajednice.

Nedovoljno se uvažava i potcenjuje stvarni kapacitet dece da govore o ličnim iskustvima, u velikom broju slučajeva ne prepoznaju se kao neko ko razume i oseća posledice zanemarivanja i zlostavljanja. Time informacije dobijene od dece tokom istraživanja imaju dodatnu težinu. Deca, u čitavom nizu različitih oblika nasilja koje navode, najbolnija iskustva vezuju za socijalno nasilje. Slobodno vreme dece sa smetnjama u razvoju se pokazalo, kroz ovo i još neka interna istraživanja, važnim kriterijumom za procenu socijalne marginalizacije i izolacije. Verbalno, emocionalno i socijalno nasilje odrasli su skloni da minimalizuju. Kako ovi oblici nasilja ugrožavaju detetovo dostojanstvo i njegov status u porodici, vršnjačkoj grupi i zajednici, svi akteri moraju više pažnje obratiti na pojavu ovih oblika nasilja.

Bilo da se radi o ispravnoj ili pogrešnoj percepciji nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju , informacije dobijene od dece i drugih aktera, deo su realiteta koji je od uticaja na praksu. Dobijeni uvidi i predlozi za poboljšanje prakse značajni su jer dolaze odozdo, od lokalnih aktera, što omogućuje da buduća rešenja budu po meri zahteva iz prakse.

Istraživanje je doprinelo boljem uvidu u stanje izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju u lokalnim zajednicama u kojima je sprovedeno, a kroz preporuke treba da omogući pristup i porodicama koje su van sistema zaštite i uglavnom nevidljive u svojim sredinama.

Obuhvaćeni uzorak bio je validan za dobijanje uvida o pojavnim oblicima nasilja i uočavanje nedostataka u sistemskim rešenjima. Broj dece izložene nasilju ne sme biti kriterijum za uspostavljanje zakonskih rešenja i programa podrške. Sa aspekta ljudskih prava svaki pojedinačni život ima univerzalnu vrednost i pravo na zaštitu.

3. METODOLOGIJA

3.1 Metode istraživanja

O proceni nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i uloge svih aktera važnih za zaštitu od nasilja, napravljen je uvid primenom seta metoda koje su omogućile punu participaciju dece, roditelja i predstavnika lokalnih aktera iz institucija i organizacija.

Kao metode primenjene su: ankete sa roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, polustrukturisan intervjui sa  redstavnicima socijalnih aktera ključnih za prevenciju i zaštitu od nasilja dece sa smetnjama u razvoju, fokus grupe sa roditeljima, fokus grupe sa decom sa smetnjama u razvoju i okrugli stolovi. Aktivnosti su realizovane u 40 opština u Srbiji.

a) Ankete

Anketom je obuhvaćen uzorak od 234 roditelja/staratelja iz 34 lokalna udruženja Saveza MNRO Srbije. Anketa je bila usmerena na podrobnije ispitivanje percepcije roditelja o položaju i pravima dece sa smetnjama u razvoju, o iskustvima izloženosti dece sa smetnjama u razvoju nasilju i reakcijama odgovornih institucija i organizacija, roditeljskim stilovima kao rizicima i resursima roditelja/staratelja da se nose sa nasiljem nad decom.

Tabela 1: Socio-demografska struktura roditelja; N=234

Socio-demografska-struktura-roditelja

b) Polustrukturisani intervju

Tabela 2: struktura sektora/oblasti, institucija/ organizacija; N=59

struktura-sektora-oblasti-institucija-organizacija;

Tabela 3: Struktura učesnika; N=128

Struktura-ucesnika

Polustrukturisanim intervjuom bilo je obuhvaćeno 128 profesionalaca iz 59 institucija i 11 NVO. U strukturi profesionalaca obuhvaćenih intervjuom većina je onih koji direktno rade sa decom sa smetnjama u razvoju, ali je obuhvaćen i manji deo profesionalaca uključenih u kreiranje politika usmerenih na decu sa smetnjama u razvoju.

Ključna pitanja odnosila su se na:

  • mehanizme za identifikaciju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju,
  • programe i usluge za prevenciju i intervenciju kada je u pitanju nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju,
  • rizike izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju,
  • uloge i kapacitete lokalnih aktera u zaštiti dece od nasilja,
  • saradnju na lokalnom nivou kako bi se doprinelo zaštiti dece od nasilja,
  • mehanizme za učešće dece sa smetnjama u razvoju u procesima donošenja odluka u ključnim oblastima koje se tiču njihovog života,
  • monitoring i evaluaciju procesa zaštite dece od nasilja.

Polustrukturisanom formom intervjua omogućen je prostor za nove teme koje su se pokazale važne iz
perspektive ispitanika. Za svakog od ključnih aktera bila su dizajnirana i pitanja specifična za oblast kojom
se bavi. Na ovaj način dobijeni su nalazi i preporuke za poboljšanje prakse u prevenciji i zaštiti od nasilja
dece sa smetnjama u razvoju.

c) Fokus grupe

Fokus grupe realizovane su sa dve ciljne grupe, sa decom sa smetnjama u razvoju i sa njihovim roditeljima.
U fokus grupama učestvovalo je 87 roditelja i 92 dece.

Tabela 4: Struktura roditelja; N=87

Struktura-roditelja

Opšte smernice za diskusiju u fokus grupama sa roditeljima:

  • Procena izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju u odnosu na decu opšte populacije
  • Uzroci i oblici nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju u: porodici, školi/dnevnom boravku i zajednici
  • Nivo prepoznavanja nasilja u ličnim vaspitnim stilovima i prepoznavanje alternativnih rešenja
  • Procena stigmatizacije i diskriminacije celokupne porodice od strane okruženja
  • Vrste podrške koje se očekuju kada je u pitanju nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju

Tabela 5: Struktura dece sa smetnjama u razvoju; N=92

Struktura-dece-sa-smetnjama-u-razvoju

Napomena:
Fokus grupe dece sa smetnjama u razvoju bile su heterogene po sposobnostima (socijalna i emocionalna kompetentnost, sposobnost komunikacije). Kako je deo istraživanje realizovan u prostorijama udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju, u fokus grupe uključen je i deo korisnika starijih od 18 godina, pošto su iskazali visok stepen interesovanja za učešće. Procena je da bi isključivanje za njih bilo povređujuće.

Opšte smernice za fokus grupe sa decom sa smetnjama u razvoju:

U cilju prikupljanja informacija od dece sa smetnjama u razvoju metodom fokus grupe, kreiran je scenario unutar koga su korišćene dve tehnike: dijaloška situacija i asocijativne tehnike.

Dolazeći do informacija kroz dijalošku situaciju u uslovima unutargrupne interakcije, bilo je važno prikupiti  informacije o: slobodnom vremenu, vrsti i dinamici socijalnih interakcija, stepenu samostalnosti i mogućnostima da na dnevnom nivou prave sopstvene izbore (mogućnost da dete odlučuje o aktivnostima – šta će raditi, šta će obući, gde će ići i sl.). Interakcija svih ovih informacija trebalo je da omogući uvid u nivo svakodnevnog funkcionisanja i koliko to (ne)ograničava dete u ostvarivanju socijalnih kontakata. Intenzitet i vrsta socijalnih kontakata korišćeni su kao indikatori za procenu nivoa socijalne izolacije. Njihova reakcija i komentar na socijalnu izolaciju bio je indikator u kojoj meri deca prepoznaju i na koji način doživljavaju ovakve situacije.

Zbog složenosti i različitih oblika ispoljavanja nasilja, ograničenih mogućnosti koje nudi dijaloška situacija (gledano kako od strane istraživača tako i od strane dece sa smetnjama u razvoju), u drugom delu fokus grupe korišćene su fotografije kao alat kako bi prevazišli barijere nedovoljne verbalne komunikacije. Fotografije, organizovane u tri ciklusa (tri seta fotografija), bile su i u funkciji otvaranja dece. Komentarišući izvučene fotografije deca su iznosila svoje utiske, mišljenja i reakcije na sadržaj fotografije. Kako bi obezbedili da sva deca u fokus grupi učestvuju, da se predupredi dominacija jačih i omogući učešće slabijih, broj ponuđenih fotografija bio je veći od broja učesnika. Ovo je omogućilo da se isključi situacija, a time i loše osećanje poslednjeg u grupi- da nema mogućnost izbora.

Kriterijum izbora fotografija omogućio je:

  • gradaciju stepena izloženosti nasilju – od loših emocija do čina nasilja,
  • prisustvo osoba različitog pola i pripadnost različitim starosnim grupama omogućilo je, da se na osnovu ponuđenih fotografija, prepoznaju kao mogući učesnici u nasilju osobe različitog pola i različite starosne grupe, bilo da su u ulozi počinioca ili žrtve.

Smernice za diskusiju u fokus grupama pratile su sledeću strukturu:

  • dijaloška situacija: slobodno vreme, dnevni izbori, socijalne interakcije
  • prvi set fotografija: prepoznavanje emocija i povezivanje sa događanjima u okruženju i ličnim događanjima
  • drugi set fotografija: scene nasilja – utisci, mišljenja i reakcije na ponuđene fotografije
  • treći set fotografija: scene podrške – prepoznavanje mehanizama podrške

Poslednji, treći set fotografija bio je deo strategije kako pozitivno zatvoriti proces kod deteta. Ove fotografije su poslužile za razgovor sa decom kako izbeći situacije nasilja, kako u datoj situaciji minimizirati uticaj nasilnika i kako prepoznati moguće izvore podrške, što je ujedno bilo u funkciji direktne koristi za decu sa smetnjama u razvoju. Fotografije iz ovog seta takođe su uključivale osobe različitog pola i različitih starosnih grupa, što je omogućilo da se kao podrška prepoznaju kako osobe ženskog tako i muškog pola, ali isto tako i osobe različitog kalendarskog uzrasta – deca (braća, sestre, rođaci i vršnjaci) i odrasli (roditelji, rođaci, profesionalci koji su profesionalno u obavezi da ih zaštite, komšije, dobronamerni građani).

d) Okrugli stolovi

Okrugli stolovi održani u Beogradu, Smederevu i Kragujevcu obuhvatili su 93 predstavnika/ca institucija i organizacija civilnog društva.
Cilj okruglih stolova bio je otvoriti javnu raspravu sa relevantnim lokalnim akterima o problemu nasilja nad decom sa teškoćama u razvoju, prevenciji i reagovanju na nasilje.

3.2  Metode obrade podataka

Obrada podataka vršena je na osnovu tematske analize.Integracija prikupljenih podataka bila je u funkciji davanja celovite slike kao odgovora na ciljeve istraživanja. Izjave ispitanika korišćene su kako bi se prenelo autentično razmišljanje i uvidi, ali i omogućila provera interpretacije.
Podaci dobijeni od aktera integrisani su i prezentovani kroz tri celine: percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju, prepoznavanje prakse sistematizovane u naučene lekcije i preporuke za poboljšanje prakse.
Opšti zaključci i preporuke date od strane istraživača baziraju se na primenjenoj metodologiji i sintezi dobijenih rezultata.

3.3  O primenjenoj metodologiji

Metodološkim pristupom obezbeđena je participacija ključnih aktera u sagledavanju problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i predlozima za poboljšanje prakse. Korišćene metode omogućile su, ne samo učešće socijalnih aktera, već i da izvor informacija o nasilju budu sama deca sa smetnjama u razvoju.


Metodologija je odgovor na praksu u kojoj:

  • nije prepoznat značaj participacije u prikupljanju podataka
  • nedovoljno se uvažava i potcenjuje stvarni kapacitet dece da govore o ličnim iskustvima
  • deca se ne prepoznaju kao neko ko razume i oseća posledice nasilja

Istražujući percepciju nasilja od strane dece sa smetnjama u razvoju, fokus je bio na proceni kapaciteta dece da prepoznaju nasilje. Zbog osetljivosti teme nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju kojom se istraživanje

bavilo i specifičnosti ciljne grupe, od iznimne važnosti bilo je primeniti metodologiju koja je trebalo da eliminiše
ili smanji potencijalnu štetu po decu ispitanike. Ključni izazov istraživanja bio je vezan za strah od ponovne
traumatizacije dece koja su zlostavljana ili doživela nasilje. Uvodne informacije date deci o nasilju kao temi istraživanja, dozirane su kako bi se izbegla komponenta lične eksponiranosti i doživljaj lične etikete kao žrtve nasilja. Kako bi se izbeglo nerazumevanje predmeta istraživanja pored pojma „nasilje“ korišćen je pojam „neprijatne situacije koje se događaju ili se mogu dogoditi; što mi smeta /ne volim da mi drugi čine“.

Kako bi obezbedili što veću zaštitu dece, istraživanje su pratile mere koje su bile u funkciji smanjenja i prevazilaženja osećaja nelagodnosti kojem su deca tokom istraživanja bila izložena. Jedna od mera odnosi se na prisustvo dva istraživača. Na ovaj način omogućena je fokusiranost i veća osetljivost i na neverbalne znakove nelagodnosti, kao i blagovremeno reagovanje na negativne emocije isprovocirane istraživanjem. Druga predviđena mera bila je psihološki debrifing koji bi se sprovodio neposredno nakon fokus grupe. Reč je o kratkom razgovoru kako bi se smanjila šteta za pojedinca koji je upravo doživeo stres pričajući o ranijem traumatičnom iskustvu. Kako se unutar svake fokus grupe uspeo zatvoriti proces bez veće traumatizacije dece, nije bilo potrebe za korišćenjem ove mere.
Deo zaštitnih mera u fokus grupi odnosio se na praćenje tempa svakog deteta i pružanje mogućnosti da dete samo odlučuje da li želi ili ne želi da participira, kada i na koji način. Mogućnost deteta da pregovara i da se dogovara sa istraživačima podržalo je nehijerarhijski odnos dete – istraživači i smanjilo neravnotežu moći. Istraživačka metoda dizajnirana je tako da omogućava gradaciju izloženosti negativnim (traumatičnim) asocijacijama kako bi se, ukoliko je potrebno, na osnovu procene istraživača, odustalo od daljeg izlaganja dece traumatizaciji kroz izlaganje eksplicitnim slikama nasilja. Zatvaranje procesa u fokus grupama vezano je za strategije podrške što je, i deci koja su imala traumatično iskustvo i onima koji nisu imali takvo iskustvo, omogućilo da iz istraživanja izađu sa pozitivnim emocijama.

Fotografije su se pokazale kao dobar motivacioni faktor. Načinom na koji su bile korišćene, izvlačenje fotografija koje su naličjem okrenute prema grupi, podstaknuta je kod dece radoznalost i veća želja da učestvuju. Deca su bila u prilici da biraju „svoju“ fotografiju. Unutar svake tematske celine fotografija, deca su naizmenično, jedno po jedno, izvlačila fotografije i komentarisala šta vide na njima. Druga deca su mogla, nakon što je dete izvuklo i komentarisalo fotografiju, da istu dopune svojim komentarom. Ovakva razmena bila je model za razmenu i važila je za svako dete. Fotografije su bile usmeravajuće i fokusirajuće na željenu temu.

Prepoznati su nedostaci i prednosti istraživanja nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju kroz metodu fokus grupe:

a) Nedostaci se odnose na sklonost da se deca povode za prvim iznešenim stavom i nakon toga se teško distanciraju. Potrebna je veština istraživača da isprovocira i podstakne decu sa smetnjama u  razvoju na lične iskaze o iskustavima i stavovima.
b) Prednost je što su deca uspevala da budu motivator za decu koja se bez njihove priče ne bi uključila u razmenu, niti bi podelila svoje strahove, razmišljanja i iskustva.

Ovaj isti metod, koji je korišćen za fokus grupe, primenjen je i individualno. U okviru individualnog razgovora, od dece viših intelektualnih sposobnosti dobilo se više informacija o ličnom iskustvu. Sa druge strane, pokazalo se da je grupa bolji motivacioni faktor za decu nižih intelektualnih sposobnosti. Iskustvo druge dece kod njih je probudilo reakciju i/ili sećanje na lično iskustvo. Tako je u većoj meri obezbeđen njihov doprinos rezultatima istraživanja, a koji bi bio bitno umanjen kroz individualni razgovor. Na tragu ovoga, preporuka je da se u fokus grupe uključuju deca različitih sposobnosti. Takođe preporuka je da se ove metode koriste za rano otkrivanje i prevenciju nasilja nad decom, a po potrebi da se i kombinuju.

Okrugli stolovi, osim što su imali za cilj otvoriti javnu raspravu sa relevantnim lokalnim akterima o problemu nasilja nad decom sa teškoćama u razvoju, bili su i u funkciji validacije preliminarnih nalaza.

 

4. REZULTATI ISTRAŽIVANJA PERCEPCIJE KLJUČNIH SOCIJALNIH AKTERA O IZLOŽENOSTI
NASILJU DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Sprovedeno istraživanje bilo je usmereno na procenu zastupljenosti nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i na procenu postojećih praksi u prevenciji, otkrivanju i praćenju nasilja, iz perspektive socijalnih aktera koji direktno rade sa decom sa smetnjama u razvoju ili su uključeni u kreiranje politika usmerenih na ovu populaciju. Istraživanjem su bili obuhvaćeni akteri iz socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, lokalne samouprave, organizacija civilnog društva. Uključivanjem same dece sa smetnjama u razvoju i njihovih roditelja dat je lični pečat i autentično viđenje upravo onih koji su u riziku da budu izloženi nasilju kao primarne ili sekundarne žrtve.

4.1 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive predstavnika zdravstvene zaštite

Zdravstveni radnici svakako su u prilici da budu prvi u kontaktu sa roditeljima i decom od samog rođenja deteta. Rano otkrivanje dece u riziku i rana intervencija posebno su relevatni za decu sa smetnjama u razvoju. Samo tako moguće je obezbediti i ranu stimulaciju koja treba da bude u funkciji podrške ovoj deci za razvoj punih potencijala.
Uočava se nedostatak podrške roditeljima kod samog rođenja deteta sa smetnjama u razvoju.

4.1.1 0Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju

Zdravstveni radnici često se suočavaju sa nespremnošću roditelja da prihvate činjenicu da imaju dete sa smetnjama u razvoju. Raspoloživi kapaciteti zdravstvenih ustanova uglavnom ne mogu adekvatno odgovoriti na ovaj izazov. Zdravstvenim radnicima, posebno pedijatrima, nedostaju veštine i podrška drugih profesija u radu sa roditeljima, posebno onima koji teško prihvataju činjenicu da imaju dete sa smetnjama u razvoju. Ovu situaciju dodatno pogoršavaju i pogrešni stavovi dela zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Još uvek je prisutna praksa da deo profesionalaca iskazuje svoj lični stav prema detetu sa smetnjama u razvoju, predlažući roditeljima smeštaj deteta u institucije kao najbolje rešenje. Profesionalci izjavljuju: „ Neke majke govore da im je u porodilištu predlagano da dete daju u dom, jer je to najbolje rešenje i za roditelja i za dete.“ Takav stav često podržava i okruženje: „Komšije vrbuju roditelje da dete smeste u dom“. Nedostaje karika izmedju porodilišta i drugih službi unutar zdravstvenog sistema. Razvojno savetovalište, prepoznaje se kao jedna od ključnih službi u podršci porodici i deci sa smetnjama u razvoju i kao karika koja povezuje ove službe. Postojeća razvojna savetovališta ne funkcionišu svojim punim kapacitetima, neka se gase, a o uspostavljanju novih nema ni govora. Njihov značaj nije dovoljno prepoznat ni u sistemu zdravstva, ni u lokalnoj zajednici. Izostanak stvarne podrške i uključenosti u mrežu zdravstvenih usluga dovelo je u pitanje održivost postojećih razvojnih savetovališta. O teškom položaju razvojnih savetovališta govori i izjava: „Pedijatri nam ne šalju svoje pacijente. Najviše intervencija unutar razvojnog savetovališta usmereno je na logopedski tretman. U situaciji smo da velike napore ulažemo u promovisanje i drugih usluga koje pružamo i detetu i roditelju.“
Mišljenje zdravstvenih, ali i pedagoških radnika je da razvojna savetovališta nisu odigrala u dovoljnoj meri ulogu podrške uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u predškolske grupe, čime se gubi pet dragocenih godina značajnih za rani razvoj i stimulaciju.

Kada se radi o kapacitetima u zdravstvenih ustanova, procena zdravstvenih radnika je da nedostaju dečji psihijatari. Navode da su prisutne predrasude i stigmatizacija kod svih stručnjaka kada su u pitanju pacijenti sa psihičkim problemima.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

Izloženost nasilju deteta sa smetnjama u razvoju, zdravstvene ustanove često ne prepoznaju i ne reaguju na vreme, što ilustruje izjava profesionalca „opservacija mora biti oprezna i ljudi beže od toga“. Većina profesionalaca navode da je opservacija složen proces, zahteva visoku specijalizovanost, a dokazivanje nasilja je teško, posebno kada nije u pitanju fizičko povređivanje. „U malom mestu lako je opservirati, ali je problem da se u nekog prstom uperi“ – navodi se kao jedan je od razloga izostanka ili kašnjenja intervencije. Medju problemima sa kojima se susreće zdravstvena zaštita su i preterani zahtevi roditelja za medicinskim intervencijama. Predugo prisustvo u čekaonicama zdravstvenih ustanova je svojevrstan pritisak na decu sa smetnjama u razvoju, budući da nemaju prioritet kod prijema na pregled, a zdravstvene ustanove nemaju prilagođen prostor za duži boravak deteta.

Zdravstveni radnici prepoznaju uticaj siromaštva na kapacitete porodice da odgovori na razvojne potrebe deteta i smatraju da je obaveza vlasti (državne i lokalne) raditi na suzbijanju siromaštva ne samo kao prepreke za ranu intervenciju, već i za proces rehabilitacije i socijalizacije uopšte, odnosno dostupnost usluga podrške za kvalitetniji život deteta i porodice.

Po mišljenju zdravstvenih radnika osnovni kriterijum za nivo rizika izloženosti nasilju u porodici je kvalitet roditeljstva, a ne obrazovni nivo roditelja. O kapacitetu roditelja zavisi kvalitet brige o detetu. Ovo ilustruju primeri iz prakse: neki roditelji nemaju kapaciteta da isprate propisanu terapiju (evidentiran je slučaj majke koja je detetu davala sedative kako bi mogla obaviti neke obaveze u gradu van kuće).

Postoje i slučajevi nedostupnosti i nemogućnosti zdravstvene zaštite (primer je nemogućnost overe zdravstvene knjižice, jer se majka vodi kao zaposlena u firmi koja je pre 15 godina propala). Zdravstveni radnici smatraju da deca sa smetnjama u razvoju spadaju u visoko rizičnu grupu da budu žrtve nasilja. Rizik predstavlja što je lako zadobiti poverenje dece sa smetnjama u razvoju. U većem riziku da i sama budu izložena agresiji okruženja su deca sa izraženijim destruktivnim i agresivnim ponašanjem. Pojedina deca usled ometenosti sklona su agresivnom ponašanju i nisu u stanju da predvide posledice svog ponašanja. Nedostatak empatije kod neke dece sa smetnjama u razvoju uzrokuje nasilničko ponašanje Destruktivna ponašanja dece često su rezultat nepostojanja harmonizacije u porodičnom životu. Dugotrajna izloženost medikamentnim terapijama, kako bi se kontrolisalo agresivno ponašanje deteta, takodje je praksa koja predstavlja nasilje nad detetom. Zdravstveni radnici prepoznaju da se kod dece sa smetnjama u razvoju potcenjuje postojanje emocija.

Mišljenje zdravstvenih radnika je da su deca graničnih sposobnosti posebno izložena nasilju, jer su povodljiva i lako upadaju u problematične situacije: „To ih čini počiniocem pred zakonom, iako su zapravo primarno žrtve“. Rizik po dete predstavlja umanjivanje psihičkih problema od strane roditelja i izbegavanje odlaska kod psihijatra, čije se uključivanje doživljava kao stigma.

Zdravstveni radnici imaju dva oprečna stava kada je u pitanju autentičnost i kredibilitet izjava dece sa smetnjama u razvoju o izloženosti nasilju. Jedni smatraju da autentičnost proizilazi iz konkretnog mišljenja dece sa smetnjama u razvoju, a drugi pobijaju tu autentičnost, jer smatraju da ih je lako uceniti i manipulisati njima (nagradama i zastrašivanjem), sugerisati im odgovore.

4.1.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Sistematski pregledi prepoznati su od strane zdravstvenih radnika kao jedan od mehanizama prve detekcije zanemarivanja ili nasilja nad decom. Zato se procenjuje dobrim uvođenje sistematskog pregleda na uzrastu deteta od 6 meseci, ali bi trebalo da bude sveobuhvatniji (ne samo pregled logopeda). Postojeći preventivni zdravstveni pregledi obuhvataju decu pri predškolskim ustanovama, ali na žalost ne i decu koja ne idu u vrtić, a to su najčešće upravo deca u riziku: iz ruralnih područja, iz siromašnih porodica i od nezaposlenih roditelja.

4.1.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, zdravstveni radnici smataju da je potrebno:

  • pratiti ponašanje deteta u kontinuitetu kako bi se utvrdio rizik od izloženosti nasilju. Zato je važna uloga pedijatrijske službe i patronaže u ranom prepoznavanju svih oblika nasilja, a ne samo fizičkog. U tu svrhu, potrebno je „uspostaviti instituciju službenog lica“, što će omogućiti blagovremenu zaštitu deteta, veću odgovornost i zaštitu profesionalca u postupku prijavljivanja nasilja nad detetom. Potrebno je ojačati kapacitete ovih aktera za preuzimanje ovako odgovorne uloge.
  • raditi na uspostavljanju razvojnih savetovališta i savetovališta za porodicu, kao i podržati postojeća
  • organizovati edukacije o prepoznavanju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju za zaposlene u razvojnom savetovalištu. Uloga razvojnog savetovališta trebala bi da bude i jačanje kompetencija roditelja.
  • razbijati predrasude kod zdravstvenih radnika u odnosu na decu sa smetnjama u razvoju i stigmatizaciju kada su u pitanju pacijenti sa psihičkim problemima.

4.2 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive predstavnika obrazovno-vaspitnog sistema

Obrazovno-vaspitni sistem, po funkciji i obuhvatu, jedan je od najznačajnijih sistema na koje je potrebno obratiti pažnju kako bi se osigurali bezbedni i optimalni uslovi za nesmetan boravak i rad i zaštita od svih oblika nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Ovo je posebno važno u svetlu uvođenja inkluzivnog obrazovanja koje pred ustanove stavlja dodatni izazov kada je u pitanju zaštita dece sa smetnjama u razvoju od nasilja.

Za efikasniju zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama Ministarstvo prosvete donelo je Posebni protokol za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji je obavezujući za sve koji učestvuju u životu i radu obrazovno-vaspitne ustanove. „Posebnim protokolom za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovnovaspitnim ustanovama detaljnije se razrađuje interni postupak u situacijama sumnje ili dešavanja nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Posebni protokol pruža i okvir za preventivne aktivnosti i vodi ka unapređenju standarda za zaštitudece/učenika“1.


1 Posebni protokol za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno – vaspitnim ustanovama, Ministarstvo prosvete Republike Srbije, 2007, str.7


 

4.2.1 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju

Posebni protokol i Tim za zaštitu dece/učenika od nasilja deo su prakse svih obrazovno-vaspitnih ustanova koje su bile obuhvaćene istraživanjem. Od strane dela profesionalaca u obrazovnim ustanovama uočava se da postupak unutar postojećeg Posebnog protokola u situacijama sumnje ili dešavanja nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja nije efikasan kada se radi o deci sa smetnjama u razvoju. Konstatuje se nedovoljno znanja i veština za uzimanje izjave i mišljenja u svim fazama procesa zaštite od nasilja dece sa smetnjama u razvoju i to na način koji odgovara detetovim sposobnostima i razumevanju situacije. „Ne znam koliko bi validna bila izjava deteta, tu bi drugi mehanizmi bili validni, kao na primer poseta porodici.“

Iako su uspostavljeni mehanizmi reagovanja i uključivanja različitih aktera u zaštiti dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, profesionalci se dosta teško odlučuju da pokrenu taj mehanizam: „Škakljivo je kontaktirati Centar za socijalni rad.“ Kad se i pokrene ovaj mehanizam, primedba je da izostaju povratne informacije, kao i da „nema objedinjenog delovanja ključnih službi.“ Jedna od čestih primedbi predstavnika obrazovnog sistema odnosi se na slabiju saradnju sa spoljašnjim akterima, posebno sa centrima za socijalni rad: „Formiranje spoljne mreže zaštite propalo je zbog neodaziva Centra za socijalni rad.“

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

Većina profesionalaca procenjuje da su deca sa smetnjama u razvoju više od druge dece izložena nasilju.
Razloge veće izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju profesionalci vide zbog:

  • neravnoteže moći (slabiji – jači), što dovodi do povećanog rizika i veće izloženosti nasilnom ponašanju drugih,
  •  nedovoljne i nepravovremene informacije za decu tipične populacije: „Deca traže objašnjenje“, deca opažaju različitost – nedostaje set prevetivnih mera i programa,
  • pristajanja dece sa smetnjama u razvoju na nestašluke kako bi bili prihvaćeni,
  • prezaštićivanja deteta sa smetnjama u razvoju od strane roditelja, i potreba da se uključuju kao arbitri među decu, što dovodi do veće izloženosti ove dece nasilju,
  • neprepoznavanja da su povučena deca izložena riziku od nasilja.

U oblasti obrazovanja javlja se niz situacija koje predstavljaju rizik od izloženosti deteta sa smetnjama u razvoju različitim oblicima nasilja. Pored direktne izloženosti nasilju, prepoznaje se strah kod dece sa smetnjama u razvoju od potencijalnog rizika od izloženosti nasilju, koji prate dečja ponašanja: „Deca ne žele da izađu na odmor; drže se po strani za vreme velikog odmora“. U nekim zajednicama nasilje je tabu tema, a primer su i škole koje ne dozvoljavaju da se problem nasilja učini javnim, jer smatraju da time štete ugledu škole.

Nedovoljna je senzibilisanost svih aktera za uključivanje dece sa smetnjama u obrazovne ustanove. Gotovo svi profesionalci smatraju da je ovaj proces išao prebrzo, bez odgovarajuće pripreme svih aktera uključenih u proces i da je izostala pravovremena podrška. U većini mesta kasnilo se sa formiranjem Interresornih komisija. Postupak procene potreba deteta za pružanjem dodatne podrške koje su sprovodile interresorne komisije opterećen je nizom slabosti i nedostataka.
Pravilnici za dodatnu podršku takođe su došli sa zakašnjenjem. Profesionalci izjavljuju da su „deca sa smetnjama u razvoju uključena u redovne škole, i po godinu dana bila u vakumu.“

Iako je prepoznata potreba mentoringa u procesu uvođenja IO, da li zbog neinformisanosti ili nedovoljno resursa, nedovoljno se koriste resursi mreže podrške IO pri Ministartsvu prosvete podržanu od UNICEF-a. Ovu mrežu čine iskusni praktičari iz obrazovnih institucija, stručni saradnici, direktori, predstavnici nevladinih organizacija, predstavnici: školske uprave, Ministarstva prosvete, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Nedostatak spone vrtić – zdravstvena ustanova onemogućava adekvatnu i pravovremenu podršku uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u predškolsku ustanovu. „Mi imamo obrnuti sled. Radi se ad hoc, a trebalo bi da se utvrdi stanje i da se planira.“ Smatraju da bi spona vrtića sa zdravstvenim ustanovama omogućila: prikupljanje podataka o deci sa rizikom (broj dece, vrste oštećenja, potrebna podrška…), planiranje infrastukture i izgradnju kapaciteta predškolskih ustanova za prijem dece sa smetnjama u razvoju, što bi predupredilo sadašnju ad hoc praksu. Nedovoljno je zajedničkih edukacija i razmene iskustava između aktera iz vaspitno-obrazovnog sistema i sistema zdravstva na temu ranog otkrivanja smetnji u razvoju kod deteta i pružanja podrške roditelju. „Zbog problema zakasnele dijagnostike kasni se sa ranom intervencijom.“

Vrtići se prepoznaju kao najmanje restriktivno okruženje za decu sa smetnjama u razvoju: „Psihološko pedagoška služba mnogo radi na pripremi ostale dece i njihovih roditelja za prihvatanje dece sa smetnjama u razvoju. Sve su manji otpori i sa sigurnošću se može reći – smanjuju se!“ Praksa je bila opterećena negativnim stavovima svih aktera, profesionalaca, roditelja i dece. Mišljenje jednog od profesionalaca, a koje prezentuje mišljenje većine: „Medijska priča imala je ključni klik za promenu stavova“, a govori o presudnoj ulozi medija u promeni stavova. Informacija dobijena u predškolskim ustanovama „da najveći deo dece sa smetnjama u razvoju postaje vidljiv tek u godini pred školu“, pokazatelj je stepena izolovanosti ove dece. U manjim sredinama (istočna i južna Srbija) roditelji „izbegavaju da daju zdravstvenu dokumentaciju i pokušavaju da zataškaju dijagnozu“ iz straha od etiketiranja, a „profesionalci ́vole ́ dijagnozu.“ Uočavaju da socijalna i ekonomska situacija porodice nije od uticaja na ovakvo ponašanje roditelja.

Povećanom riziku, po mišljenju profesionalaca, doprinosi nedostatak prostornih i ljudskih kapaciteta u obrazovnim ustanovama. U predškolskim ustanovama ovi nedostaci dovode do prevelikog broja dece u grupama, što predstavlja izvor frustracija za dete sa smetnjama u razvoju. Zbog nedovoljno sredstava, izgradnja kapaciteta usmerena je ka profesionalcima koji izvode vaspitno-obrazovni program, a zanemaruje se pomoćno-tehničko osoblje koje se, u velikom broju slučajeva, mobiliše kao podrška detetu sa smetnjama u razvoju. Izgradnja inkluzivnog okruženja zahteva da svi zaposleni dobiju potrebna znanja i da se radi na senzibilisanosti na različitost. Dobroj praksi doprinele bi „priče iz vrtića – dokumentarni filmovi o uključivanju dece sa smetnjama u razvoju gde je inkluzija zaživela; Potrebno je pronaći kanale za razmenu na nivou države, kako bi se primeri pozitivne prakse učinili dostupni svima.“

U redovnim školama proces uključivanja dece sa smetnjama u razvoju otežavaju normativi neusklađeni sa potrebama prakse (veliki broj dece na jednog profesionalca), nedostatak drugih servisa podrške, posebno pedagoških asistenata kao i nedostatak asistivnih tehnologija. Veliki broj dece u grupama i nemogućnost individualizacije u radu vide kao deo sistemskog nasilja nad decom.

Jedan broj profesionalaca vidi rizik po decu sa smenjama u razvoju u redovnim školama u kojima je broj upisane dece ispod predviđenih normativa. Njihova je procena da „deca sa smetnjama u razvoju u velikom broju ovih škola postaju samo brojke kojima se popunjavaju kapaciteti, ali bez odgovarajuće pripreme“. Situaciju dodatno usložnjava mali broj profesionalaca obučenih za rad sa decom sa smetnjama u razvoju (nedostatak znanja o potrebama dece sa smetnjama u razvoju, nedovoljno znanja i veština za primenu aktivnih metoda rada i kooperativnog učenja). Postojeću praksu izgradnje kapaciteta profesionalaca prepoznaju „kao previše teorijsku. Održane edukacije najčešće su na nivou informacija. Edukacije nisu bile dovoljne da bi, bez dodatne stručne podrške, nova znanja bila primenjena u praksi.“ U procesu izgradnje kapaciteta za IO srednje škole nisu dobro targetirane. „Srednje škole nemaju nikakvu podršku za uvođenje inkluzivnog obrazovanja. Planiranje odozgo ne vodi računa o potrebama.“ Činjenica je da se kategorija dece/mladih sa smetnjama u razvoju opredeljuju za strukovne škole. Apsurd je da zbog ograničenih finansijskih sredstava namenjenih izgradnji kapaciteta profesionalaca, prioritet imaju gimnazije u odnosu na strukovne škole.

“Prva edukacija o inkluzivnom obrazovanju je bila diskriminatorna, jer je prisustvo edukaciji išlo po ključu, pet profesionalaca iz osnovnih škola i jedan profesionalac iz srednje škole. Pri pokušaju da apliciramo za dodatne edukacije, odbijeni smo.“

Primećuju kao nedostatak nedovoljnu komunikaciju sa drugim akterima, čime bi se manjkavosti u sistemu mogle prevazići. Na studijima nedostaje veća spona sa praksom, te shodno tome oseća se potreba za većom zastupljenosti prakse u toku studija. Nedovoljno se koriste i resursi udruženja MNRO za podršku inkluziji dece sa smetnjama u razvoju.

Bez obzira na pozitivne pomake u stavovima nastavnika, još uvek se događaju neadekvatne reakcije. Neki od primera su: izbacivanje sa nastave deteta koje ne može da kontroliše tikove (unjkanje); udaljavanje sa dežurstva devojčice sa smetnjama u razvoju; i slično. „Kod dela profesionalaca u predškolskim i školskim ustanovama postoji prikriveno, latentno nasilje posebno prema deci sa smetnjama u razvoju koja pokazuju elemente poremećaja u ponašanju.“ Većina profesionalaca smatra da je kaznena politika prema učenicima neodgovarajuća, da se „isforsirala priča o pravima dece; osvešćena su prava, ali ne i odgovornosti dece.“

Mišljenja su da „vaspitno-disciplinske mere nisu regulisane na pravi način, da su previše blage i time neefikasne“. Ovo je zabrinjavajući stav, jer podrška represivnim merama je podrška modelu nasilja. Očito je da bi trebalo više raditi sa decom i profesionalcima na pravilnom razumevanju prava, uz naglašavanje da svako pravo nosi i odgovornost/ obavezu. Represija daje brze, ali kratkoročne efekte i sigurno nije mehanizam kojim se može suprostaviti nasilju. Zbog negativnih dugoročnih posledica, represivne mere treba da budu svedene na minimum.

Veliki broj profesionalaca redovnih škola izjavljuje da su češće od drugih izložena riziku od nasilja ona deca sa smetnjama kod kojih nema vidljivih naznaka ometenosti u razvoju. Takođe, povećanom riziku od nasilja izložena su ona deca koja ne uspevaju u obrazovnom procesu, a sa kojima se ne radi po IOP-u. Iako se sa njima radi individualizacija, radi izostanka IOP-a i te vrste „legitimne“ podrške, izloženi su nerealnim očekivanjima vršnjaka.

Uvođenje individualnog obrazovnog plana (IOP) iako je podrška deci sa smetnjama u razvoju, doživljava se od strane porodice i vršnjaka i kao etiketa. Uvođenje IOP-a ne samo za decu sa smetnjama u razvoju već i za učenike sa izuzetnim sposobnostima, kako je i predviđeno Zakonom o osnovama obrazovanja i vaspitanja, članom 77., omogućio bi da IOP bude stvarna podrška detetu. Nažalost, praksa potvrđuje da se IOP radi samo za decu sa smetnjama, kao i da se u velikom broju slučajeva IOP radi formalno.

Praksa IO pokazuje da su sva deca na dobiti na socijalnom i emocionalnom planu, a u gubitku su na kongnitivnom planu. Da bi IO zaživelo potrebno je obezbediti da deca ne trpe u edukativnom smislu. Praksa nekih škola u prevazilaženju ovog rizika je uvođenje asistenata u nastavu. Međutim, prepoznaju i negativne efekte asistencije u nastavi: smanjenje slobode za obe grupe dece, kao i smanjenje vršnjačke komunikacije. Zbog malih sredstava za pedagoške asistente, tu ulogu često preuzimaju roditelji dece sa smetnjama u razvoju, što ne predstavlja poželjnu praksu, jer doprinosi „većoj izolaciji deteta sa smetnjama u razvoju i stvaranju animoziteta kod druge dece“.

Po mišljenju profesionalaca, jedan od problema predstavljaju zahtevi roditelja deteta sa smetnjama u razvoju za „flaster asistencijom“, kada roditelji traže apsolutnu zaštitu deteta. Roditelji dece sa smetnjama u razvoju koja su uključena u redovnu nastavu skloni su nerealnim očekivanjima. Problem predstavlja upoređivanje dece, što predstavlja veliki teret detetu sa smetnjama u razvoju. Nerealna očekivanja roditelja vezana za usvajanje akademskih znanja izazivaju višestruke pritiske: na dete, na roditelje i nastavnike, te su tako deo nasilja nad detetom.

Dodatan problem predstavlja što škole podstiču kompeticiju, što je još jedan otežavajući faktor za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole. Kriterijum uspešnosti nastavnika je prosečna ocena razreda, što je u suprotnosti sa IO.

U obrazovnim institucijama, po mišljenju i nekih profesionalaca i roditelja, problem predstavlja segregacija koja se ogleda u rasporedu sedenja u odeljenjima, zavisno od procene nastavnika u kojoj meri dete sa smetnjama u razvoju predstavlja rizik za narušavanje dinamike časa. „U ovakvim situacijama detetu se ne posvećuje pažnja, a nastavniku je dovoljno da dete bude mirno.“

Mali broj dece pohađa građansko vaspitanje, a to je predmet koji nudi brojne sadržaje na teme tolerancije i prihvatanja različitosti, kao vrednosti od važnosti za prevenciju vršnjačkog nasilja. Nastavnici često ne prepoznaju vršnjake kao faktor prevencije i intervencije u slučajevima vršnjačkog nasilja.
Jedan od problema odnosi se na negativne stavove dece redovne populacije prema deci sa smetnjama u razvoju. Profesionalci su svesni svoje uloge u ovom procesu: „Stavovi dece redovne populacije zavise od klime koja se uspostavi u odeljenju.“ Pored ovog problema neprihvatanja dece sa smetnjama u razvoju, primećuju da postoji i obrnuta situacija, da dete sa smetnjama u razvoju ne prihvata vršnjake iz redovne populacije.

Profesionalci govore o visokom stepenu tolerancije na izostanke sa nastave dece romske populacije. Nedovoljno se prepoznaje opasnost izostajanja iz škole dece romske populacije, a koju svesno i planski sprovode njihovi roditelji. „Retki su roditelji romske dece kojima je stalo da im deca idu u školu i da je pohađanje škole samo način kako da ostvare pravo na novčanu pomoć.“ Na izostanke romske dece sa smetnjama u razvoju sa nastave, prijavljene od strane škole, često nema reakcije Centra za socijalni rad, a izostaje i povratna informacija, tako da škola ne zna šta je dalje preduzeto. Kako škole iznimno prijavljuju ovakve slučajeve, kada iscrpe sve ostale mere i kada to prepoznaju kao potencijalni oblik zanemarivanja dece od strane roditelja. Ova činjenica trebala bi biti dovoljan signal Centrima za socijalni rad da prijavu prepoznaju kao jednu od prioritetnih, bez obzira na preopterećenost raspoloživih kapaciteta.

Neka od iskustava specijalnih odeljenja pri redovnim školama govore o nedovoljnoj i neodgovarajućoj komunikaciji između profesionalaca redovnih i specijalnog odeljenja. Čak i u zbornici je „podeljen prostor koji pripada“ nastavnicima redovne i nastavnicima specijalne škole. Prisutno je svakodnevno prozivanje nastavnika specijalnog odeljenja „vaš učenik je učinio to i to“, što dodatno narušava odnose. Problem je kad se događa maltretiranje deteta sa smetnjama u razvoju u kontinuitetu od strane dece redovne populacije. „Drugu decu zabavlja dete sa smetnjama u razvoju koje ispušta krike, polivaju ga vodom i prskaju. To se događa u kontinuitetu i ta situacija postala je deo dnevnog scenarija. Problem je što nastavnici gotovo više ne reaguju na to maltretiranje.“

Rivalitet između redovnih i specijalnih škola reflektuje se i na nastavnike. Ovakvi diskriminišući stavovi odraslih prenose se na učenike. Deca nižeg uzrasta specijalnog odeljenja ne žele da izađu na odmor među drugu decu iz redovne škole – postoji dobrovoljna izolacija. Za vreme odmora drže se po strani i povlače se u prostor u kojem se osećaju sigurno. Deca starijeg uzrasta (od petog do osmog razreda) u većoj meri su integrisana, jer zbog organizacije nastave menjaju učionice i nastavnike, te su zato više u kontaktu sa drugom decom. Na žalost, ta integracija je selektivna, uglavnom na relaciji sa romskom decom koja pohađaju redovnu školu. I dalje je prisutno etiketiranje dece koja pohađaju specijalno odeljenje – deca ih nazivaju „specijalci“. Unutar specijalnog odeljenja pri redovnim školama, procena je profesionalaca, da vršnjačkog nasilja nema. Tome doprinosi individualizovan rad sa učenicima, male grupe i stalno prisustvo nastavnika.

Pozitivna praksa specijalnih odeljenja pri redovnim školama odnosi se na povremenu zajedničku realizaciju dela nastave, uglavnom je reč o: fizičkom vaspitanju, muzičkoj i likovnoj kulturi. Ovo bi trebalo da postane sistemski pristup u radu.

Rizična mesta u ustanovama, po rečima profesionalaca, jesu mesta na kojima nema odraslih (školsko dvorište pre početka nastave, za vreme odmora i posle završetka nastave; hodnici i stepenište za vreme odmora, toaleti). Prisustvo odraslih prepoznaje se kao preventivni faktor. Više slučajeva vršnjačkog nasilja se događa na putu od škole do kuće, jer u školi mogu uslediti sankcije.

Tranzicioni periodi u obrazovanju predstavljaju rizik za dete sa smetnjama u razvoju zbog:

  1. procesa adaptacije na nova okruženja
  2. diskontinuiteta u podršci IO
  3. nedostatak didaktičko – metodičkih iskustava kod profesionalaca u predmetnoj nastavi

Postoji potreba uspostavljanja spone kako bi procesi tranzicije protekli što bezbolnije. Dobar primer predstavljaju programi uspostavljanja saradnje između vrtića i škole kao „karike koja nedostaje“.

Navode da je povećano vršnjačko nasilje vezano za razvojne faze u odrastanju dece. Ulazak u pubertet dovodi kod sve dece do pojačanog ispoljavanja nasilja, od verbalnog do fizičkog. Zato, po njihovom mišljenju, ove grupe predstavljaju rizične grupe za izloženost nasilju dece sa smetnjama u razvoju. Kod dece uočavaju problem prihvatanja sebe u pubertetskom preriodu, pa bi bilo važno za ovaj rizični preriod uspostaviti programe podrške. „Period puberteta je posebno težak za decu sa smetnjama u razvoju. Programi podrške ovoj deci treba da idu u smeru prihvatanja sebe.“
Na srednjoškolskom uzrastu, po mišljenju profesionalaca, značajan mehanizam zaštite dece/mladih sa smetnjama u razvoju je postojanje vršnjačke podrške. „Dobijaju podršku od drugara iz odeljenja. Često se čuje – Hej, požuri, kasniš na čas.“

U specijalnim školama, školski ambijent, po rečima profesionalaca, predstavlja zaštićeno i kontrolisano okruženje u kojem su deca pod nadzorom i već pri prvim indicijama se reaguje: „Najušuškaniji su u školi; Kako imaju organizovanu podršku koja isključuje slučajne ili neplanske kontakte u zajednici, deca sa kombinovanim smetnjama najmanje su izložena riziku.“ Međutim, unutar same specijalne škole, nasilju su češće od drugih izložena: višestruko ometena deca, slabija, bez samopouzdanja, inferiorna, povučena, nesamostalna, povodljiva deca. Dodatno rizik predstavlja njihovo poreklo iz socijalno depriviranih sredina, iz disfunkcionalnih porodica i porodica lošeg socio-ekonomskog statusa.

Uočavaju da postoji nasilje u porodici, posebno vidljivo u porodicama sa nižim socio-ekonomskim statusom. Uzrok je najčešće alkoholizam roditelja ili kulturološki uslovljeno nasilje prepoznatljivo kroz stav „batina je iz raja izašla“.

Profesionalci prepoznaju otvorenu sredinu kao prostor visokog rizika za zloupotrebu dece sa smetnjama u razvoju. Deca putnici visoko su izloženi riziku nasilja i često se događaju ispadi. Mesta rizika su autobuske stanice. Govoreći o posledicama izloženosti nasilju, kao primarni ili sekundarni efekat, kod jednog dela dece sa smetnjama u razvoju primećuju da dovodi do poremećaja u ponašanju. Tako se ova deca često nalaze u dvostrukoj poziciji, i žrtve i nasilnika. Agresivni odgovor ove dece često je nedostatak konstruktivnih strategija, jer u svom repertoaru nemaju druge načine reagovanja. „Nedovoljno je profesionalaca i programa za rad sa decom žrtvama nasilja.“

Modele nasilnog ponašanja deca sa smetnjama u razvoju (kao i sva deca), po rečima profesionalaca, donose iz porodičnog okruženja. Učenici koji se nasilno ponašaju dolaze iz porodica u kojima je prisutna patologija (alkoholizam, narkomanija, porodično nasilje, ekstremno siromaštvo ili je pak reč o bogatim porodicama koje su izgubile sve vrednosti i koje se bahato ponašaju). Nasilno se ponašaju i neka deca čija je agresivnost posledica specifičnih smetnji ili psihičkih problema koje imaju. „Problem učenika šestog razreda kod kog se ne zna o kojoj se vrsti teškoće radi. On je dosta diskriminisan. Nije pohađao ni predškolsko. Ostali ga napadaju ili su ambivalentni. On se brani tako što pljuje ili vriši. Oseća ugroženost ako mu se priđe na bliže od pola metra.“

 

4.2.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Profesionalci zrelost predškolskih ustanova prepoznaju u primerima ustanova koje su uvođenje inkluzivnog obrazovanja prihvatile „kao izazov i priliku da preispitaju sveukupan dotadašnji rad“. Postoje interna istraživanja koja su pokazala da je poslednjih godina došlo do značajne pozitivne promene stavova u predškolskim ustanovama prema inkluzivnom obrazovanju. Primer dobre prakse i jedan od mogućih indikatora socijalne inkluzije u vrtićima dece sa smetnjama u razvoju, ilustruje izjava: „Kada uđete u grupu, da ne znate, ne bi ste prepoznali koje je dete sa smetnjama u razvoju“.

Procena profesionalaca predškolskih ustanova je, da je značajan iskorak napravljen sistemskom podrškomprocesu inkluzije kroz: ozakonjeno uvođenje dece sa smetnjama u razvoju u redovne obrazovne institucije i osnažene roditeljske organizacije koje su podrška roditelju kao pojedincu. Kao dobra praksa prepoznaje se „razgovor s roditeljima o funkcionisanju deteta i usklađivanje očekivanja, kako neadekvatna i nerealna očekivanja roditelja ne bi bila izvor frustracije i rizik za nasilje nad detetom“.
Obzirom da je period adaptacije težak za svu decu, a pogotovu za decu sa smetnjama u razvoju, važno je omogućiti produženo roditeljsko prisustvo i podršku detetu u procesu adatapcije u predškolskoj ustanovi.

Razvojni plan škole profesionalci prepoznaju kao mehanizam za razvoj inkluzivne kulture, prakse i politike, i prilika je za povećanje nivoa bezbednosti dece u školi. Kroz analizu uvođenja IO, profesionalci prepoznaju dobit u obrazovnim ustanovama koje su razvile različite strategije za razvoj inkluzivne kulture, prakse i politike. Dobit ostvaruju sva deca zbog prakse: izbora najboljih učitelja i nastavnika u čije se razrede uključuje dete; što se posebna pažnja poklanja izboru dece iz redovne populacije i što se osigurava kontinuirana podrška realizatorima nastave. Ovakav pristup pokazao se značajan, jer predstavlja deo mera prevencije nasilja nad detetom sa smetnjama u razvoju. Takođe se prepoznaje da su menadžment škole i stalne edukacije presudni elementi za promenu klime u obrazovnim institucijama.

Iskustvo pokazuje da stepen prihvatanja u grupi (u razredu) kreira vaspitač, učitelj ili nastavnik kroz svoj odnos prema detetu sa smetnjama u razvoju. Koliko god da IO predstavlja rizik, praksa pokazuje da deca sa smetnjama u razvoju imaju dobit na socijalnom planu. Senzibilizacija dece iz redovne populacije uključuje delegiranje odgovornosti u odnosu na dete sa smetnjama u razvoju. Pokazuje se da su projekti koji su bili u funkciji senzibilizacije (roditelja i dece redovnih škola) imala posebno značajne efekte na decu redovne populacije. Ono što ohrabruje je podatak da su nakon izvesnog vremena deca redovne populacije predstavljala kanal za prenošenje pozitivnog uticaja na svoje roditelje.

Iskustva roditelja su takođe resurs za rad sa decom sa smetnjama u razvoju – dobar primer je gostovanje roditelja deteta sa smetnjama u razvoju na Nastavničkom veću, koji je svoje iskustvo i znanje preneo profesionalcima u školi.

Pedagoški asistenti su podrška svoj deci – ovaj pristup je po mišljenju profesionalaca izuzetno značajan, jer smanjuje etiketiranost deteta sa smetnjama u razvoju. Iz perspektive sve dece ovaj pristup umanjuje doživljaj privilegije, što smanjuje potencijalni animozitet, a time i rizik od agresivnih reakcija među decom.

Kabinetska nastava deci sa smetnjama u razvoju omogućava zajedničko korišćenje istih prostora, podržava samostalnost u kontaktima i daje doživljaj da idu u „ pravu školu“.

Dobra praksa je da počinje uključivanje stručnih resursa specijalnih škola u program podrške deci sa smetnjama u razvoju u redovnim školama, što je vid prevencije nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.

Servis podrške profesionalca specijalne škole redovnim školama predstavlja podršku detetu, porodici i prosvetnim radnicima.

Dobru praksu predstavljaju Interresorne komisije koje raspolažu spiskovima svih servisa podrške i koriste ih kako bi roditelje i dete uputile na njih.

 

4.2.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, profesionalci u obrazovanju predlažu:

  • da se, zbog specifičnosti dece sa smetnjama u razvoju, unutar Posebnog protokola, razradi interni postupak u situacijama sumnje ili dešavanja nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja nad ovom decom.
    Kod primene Posebnog protokola za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja potrebno je uključiti opservaciju kao metodu koja treba da bude u funkciji blagovremenog prepoznavanja socijalnog i verbalnog nasilja. U iznimnim slučajevima sumnje na nasilje, a zbog uočene promene u funkcionisanju deteta sa smetnjama u razvoju, omogućiti opservaciju/ arbitražu spoljnog stručnjaka.
  • jačanje kapaciteta aktera u sistemu obrazovanja za rano prepoznavanje svih oblika nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju, a ne samo fizičkog. Takođe, potrebno je ojačati kompetencije profesionalaca: za snalaženje u situacijama u kojima su deca sa smetnjama izložena nasilju, kako da uzmu izjave i mišljenja u svim fazama procesa zaštite dece sa smetnjama u razvoju i to na način koji odgovara detetovim sposobnostima i razumevanju situacije.
  • osposobljavanje stručnjaka za rad sa zlostavljanom decom i pojačati rad sa žrtvama nasilja.
  • pokretanje kampanje za veći obuhvat dece sa smetnjama u razvoju vrtićem, kao i kampanje koje bi bile u funkciji informisanja o značaju rane stimulacije.
  • uključivanje pomoćnog osoblja u predškolskim ustanovama i školama u edukacije kako bi ih se osposobilo da pruže podršku detetu sa smetnjama u razvoju u redovnom okruženju. Na ovaj način doprineće se inkluzivnoj klimi u ustanovama.
  • uspostavljanje modela saradnje predškolskih i zdravstvenih ustanova kao sistemskog rešenja koje bi omogućilo prikupljanje podataka o deci sa rizikom (broj dece, vrste oštećenja, potrebna podrška…), planiranje infrastukture i izgradnju kapaciteta predškolskih ustanova za prijem dece sa smetnjama u razvoju.
  • u cilju podizanja kvaliteta vršnjačkih odnosa izraditi procenu vršnjačkih odnosa između dece tipičnog razvoja i dece sa smetnjama u razvoju. Na osnovu stvarnih procena moguće je kreirati programe koji će biti u funkciji veće socijalne interakcije, vršnjačke podrške, usvajanja sistema vrednosti koji poštuje različitost. Interventni, pedagoški programi podrške koji su fokusirani na podsticanje prosocijalnog ponašanja i tolerancije važan su elemenat u sprečavanju nasilja. Potrebno je ojačati programe vršnjačke podrške (pomoć na času, u izlascima i druženju).
  • „Vratiti uniforme u škole. Uniforma može da jača grupni identitet, da doprinese drugačijem odgovornijem odnosu sve dece.“ Pojačati preventivne programe od petog razreda da se ne uništi do tada izgrađeno u odnosima dece tipične populacije i dece sa smetnjama u razvoju.
  • više promovisati vršnjački tim i vršnjačku medijaciju jer, po proceni profesionalaca, predstavlja odličnu ideju. Potrebno je izraditi akcioni plan i uspostaviti mini fondove za vršnjački tim, omogućiti im prostor za rad i realizaciju akcionog plana.
  • kako bi sadržaji o zaštiti od nasilja i izgradnji međuljudskih odnosa, koji su sastavni deo građanskog vaspitanja, postigli željene efekte potrebno je ojačati kompetencije nastavnika u metodologiji interaktivnih metoda rada. Potrebno je uvesti interaktivne metode u nastavu, osavremeniti je novim didaktičkim sredstvima i asistivnim tehonologijama. Ovakav pristup u funkciji je podrška individualnom razvoju svakog deteta. Istovremeno, ovim pristupom se događa kvalitativna promena na nivou relacija unutar obrazovnog procesa: sa tradicionalne relacije odrasli – dete dolazi do pomeranja na relaciju dete – dete.
  • sadržaj eduakcija za IO potrebno je obogati praktičnim primerima. Potrebno je obezbediti mentoring, stručnu podršku primeni novih znanja u praksi, od strane trenera koji su držali obuku.
  • postojeće programe prevencije (Škola bez nasilja, Prevencija narkomanije, Duvan i zdravlje, Kako da planirate sopstveni razvoj, Ovladajte veštinama komunikacije, Ljudska prava, Medijacija, i sl…)
    I preventivne aktivnosti (u okviru časova odeljenskog starešine, vannastavnih aktivnosti, predavanja, tribina sa različitim temama…) neophodno je prilagoditi kako bi u njima aktivno učestvovala i deca sa smetnjama u razvoju. Postoje resursi u specijalnim školama i pojedinačna dobra rešenja koja bi trebalo staviti u funkciju prenosive dobre prakse.
  • stavljanje u funkciju reursa specijalnih škola za razvoj programa za decu i roditelje, kao što je vikend program za porodice sa ciljem prevencije sindroma roditeljskog sagorevanja.
  • uspostavljanje programa koji imaju elemente ekonomskog osnaživanja za roditelje (iz prigradskih sredina) dok čekaju dete koje je uključeno u program dnevnog boravka ili drugih servisa. Ekonomski programi koji bi animirali roditelje i bili bi višestruko korisni (povratak poverenja u partnera, ekonomska dobit, usvajanje novih znanja i veština, svrsishodno i korisno utrošeno vreme, povećanje samopouzdanja…)
  • obezbediti kontinuitet podrške tokom prelaska sa nižeg na viši nivo obrazovanja, uspostavljanjem mehanizma povezivanja psihološko-pedagoških službi kako bi proces tranzicije iz vrtića u osnovnu, odnosno iz osnovne u srednju školu bolje protekao. Ovaj mehanizam treba da podrži praksu koja će biti u funkciji jedinstvenog praćenja deteta i pripreme podržavajućeg okruženja. Prepoznata je potreba uključivanja specijalnih pedagoga u Pedagoško-psihološku službu.
  • kako bi se smanjio rizik izloženosti nasilju dece sa smetnjama potrebno je uvesti praksu pojačanog prisustva odraslih na mestima u obrazovnim ustanovama koje su detektovane kao mesta pojačanog rizika.
  • kao resurs za rad sa decom sa smetnjama u razvoju treba da se koriste iskustva roditelja.
  • ukidanje pozitivne diskriminacije kada je u pitanju obrazovanje romske dece (tolerisanje izostanaka), jer je podržavajuće za ponašanje roditelja, ali je na štetu dece.
  • veću otvorenost obrazovnog sistema ka drugim akterima, posebno OCD-ima jer donose elemente inovativnosti u programe prevencije i zaštite dece od nasilja.
  • omogućiti participaciju dece sa smetnjama u razvoju u društveno vrednovanim ulogama (učenik, sportista, komšija…). Društveno vrednovane uloge razložene na više komponenti omogućuju deci sa smetnjama u razvoju različit nivo realizacije kroz njih. Primer u sportu: poštovanje pravila ponašanja, timski rad, posvećenost i slično, omogućuju deci sa smetnjama u razvoju da se realizuju tako što će odgovoriti na neke od ovih kriterijuma, i daje im se prilika da bez obzira na sportski rezultat, od sredine budu pozitivno vrednovani.
  • revitalizaciju obrazovnog programa na javnom servisu (RTS-u).

 

4.3 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive predstavnika socijalne zaštite

Centari za socijalni rad (CSR), ustanove za smeštaj korisnika i dnevni boravci su akteri od važnosti za prevenciju, rano otkrivanje i zaštitu dece sa smetnjama u razvoju od nasilja. CSR je prepoznat od stane drugih aktera kao glavni u lancu za zaštitu dece sa smetnjama u razvoju od zanemarivanja i zlostavljanja.

 

4.3.1 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju iz perspektive CSR

Profesionalci u sistemu socijalne zaštite smatraju da su opterećeni brojem korisnika po stručnom radniku i organizacijom rada koja uključuje i vođenje slučaja. Ovakva situacija ne omogućuje stručnim radnicima da se u dovoljnoj meri posvete radu sa detetom sa smetnjama u razvoju i njegovom porodicom. Koncept vođenja slučaja još uvek nije stavljen u punu funkciju. Otpore uvođenju novog koncepta ilustruje izjava: „Najveći izazov predstavlja specijalizacija u drugim profesijama, dok u socijalnom radu, kroz vođenje slučaja, se zahteva širi pristup.“ Delom se ovakva situacija prevazilazi tako što se „prilikom dodeljivanja slučaja vodi računa o specijalizaciji.“ Kada je reč o nasilju nad decom sa smetnjama u razvoju, smatraju da se nema dovoljno kompetencija za prepoznavanje signala koji upućuju na izloženost deteta nasilju.

Uspostavljeni Protokol, otvaranje tema o nasilju, kao i prisutnost ovih tema u medijima, doprinelo je podizanju praga tolerancije na različitost. Sa druge strane smanjena je tolerancija na nasilje, tako da dolazi do povećanja broja prijava u CSR od strane različitih aktera. „O nasilju nad decom sa smetnjama u razvoju ili sumnji na izloženost nasilju dolazimo kroz anonimne prijave, telefonske pozive, zahteve od institucija, vrtića, škola i policije ili od strane rođaka.“ Postoje primeri odgovornih hranitelja koji kroz posvećenost detetu uočavaju promene i prijavljuju. „Najčešći izvor prijava je šira porodica, a zatim su tu institucije.“ Kod urgentnih slučajeva nasilja nad detetom postupak se vodi u roku od 3 dana. „Opšti i Posebni protokol nas je uvezao, postoji boljitak.“ Boljitak je i u smislu povratnih informacija između institucija, kao karike koja često izostaje. Ipak, niko se sistemski ne bavi ovom decom, posebno kada je u pitanju nasilje. Izostaje rad u zajednici na ranom otkrivanju zamenarivanja i zlostavljanja.

Proces deinstitucionalizacije nedovoljno je pratio razvoj lokalnih usluga podrške i proces senzibilizacije zajednice, što je, po mišljenju većeg broja profesionalca, za posledicu imalo povećan rizik za izloženost nasilju dece sa smetnjama u razvoju unutar porodice i u zajednici. „Eskalacija nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju posledica je nedovoljno pripremljene deinstitucionalizacije.“

Postupci za lišenje roditeljskog prava na sudovima traju godinama i ne može se govoriti o efikasnoj zaštiti.
Prijave i svedočenja na sudu su problem, jer idu kroz lične podatke radnika CSR, što ih izlaže privatnim tužbama.

Prema opservaciji CSR, kod roditelja su primećene dve krajnosti: ili su prezaštitnički orijentisani ili neadekvatno zadovoljavaju potrebe dece. Veoma teško uspevaju naći pravu meru. Većina roditelja je više vezana za decu sa smetnjama u razvoju, zbog čega druga deca trpe. Od njih se očekuje da preuzmu deo brige oko brata ili sestre sa smetnjama u razvoju, što utiče na njihovu smanjenu socijalnu interakciju sa vršnjacima i stavlja ih u rizik od socijalne izolacije.

Profesionalci navode kao značajan problem nedovoljnu podršku roditeljima u obavljanju roditeljske uloge u širem okruženju. Deo roditelja korišćenje prava iz sistema socijalne zaštite doživljavaju kao etiketiranje, čime se uskraćuje pravo deteta na dodatna materijalna sredstva. Pored navedenog problema, deo porodica nije upoznat koja sve prava može da ostvari, što zaposleni u CSR smatraju delom svoje odgovornosti i u čemu vide izazov za promene u načinu informisanja građana. Roditeljima je potrebna veća podrška sistema, posebno kada su u pitanju roditelji dece sa poremećajem u ponašanju čija je agresivnost usmerena prema sebi i/ili članovima porodice. Prepoznati problemi su nedostatak usluga: predah programa za smeštaj dece sa poremećajem u ponašanju i nedostatak specijalizovanih hranitelja za decu sa smetnjama u razvoju. Jedna od usluga koja nedostaje je i povremeno hraniteljstvo kao predah roditeljstvu. U zajednici nedostaju socio-zdravstvene ustanove za decu sa kombinovanim smetnjama. Posebno kod dece koja trebaju svakodnevnu zdravstvenu negu, roditelji trpe sindrom sagorevanja. Sindrom sagorevanja roditelja posebno pogadja majke.
Porodičnu situaciju često dodatno otežava problem podstanarstva. Stanodavci nerado primaju ove porodice u podstanarstvo.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

S obzirom na oblast delovanja CSR se najčešće susreće sa težim oblicima nasilja nad decom. Shodno tome, uvidi socijalnih radnika govore o visokom riziku od izloženosti dece sa smetnjama u razvoju seksualnom nasilju. „Deci sa smetnjama u razvoju se teže veruje, uglavnom se smatra da nisu merodavni svedoci; Ova deca su više izložena nasilju, jer nemaju distancu prema riziku određene situacije i imaju manjak kritičnosti. Posebno su lake žrtve za pedofile.“ Lakše postaju žrtve seksualnog nasilja, jer ne prepoznaju manipulaciju: „šta stoji iza iskazane naklonosti“. Ovakve slučajeve teže je dokazati kada se događaju unutar porodice. „Kao uspešan primer možemo navesti zaštitu deteta koje ne komunicira, a koje je seksualno zlostavljano od strane strica. Da bi se obavile istražne radnje, tražen je stručnjak za gestovni govor, ali to nije imalo efekte. Traženi su drugi načini da se naprave istražne radnje. Utvrđivanju činjenica doprineli su IOP i IPP, i uspelo se sankcionisati počinioca.“

Po mišljenju zaposlenih u CSR, najveći rizik izloženosti nasilju je od strane članova porodice, a zatim je to inkluzivno obrazovanje i kao treći faktor vide zajednicu.
Rizik za izloženost nasilju su porodice koje funkcionišu kao zatvoreni sistemi koji čuvaju tajne. Zaposleni u CSR smatraju da narušeni porodični odnosi predstavljaju potencijalno rizičnu situaciju za izloženost nasilju deteta sa smetnjama u razvoju i signal su za pojačano praćenje, kako bi se na vreme ono registrovalo.
Dete sa smetnjama u razvoju često se ne doživljava kao ravnopravan član u porodičnim odnosima. Kada su roditelji opterećeni pitanjima partnerske veze, nemaju uvida da poremećeni odnosi utiču i na dete. „Deca sa smetnjama u razvoju neverovatno dobro primećuju šta se događa u porodici koja je u razvodu. Problem je što roditelji poništavaju emocije kod ove dece. To najbolje pokazuje što se u procesu razvoda decu bez smetnji u razvoju roditelji pripremaju, dok dete sa smetnjama u razvoju ostaje bez informacija.“ Profesionalci se u praksi susreću sa situacijama da se sa decom sa smetnjama u razvoju često manipuliše u procesu razvoda. Ovu situaciju prati dečji doživljaj da su krivci za razvod roditelja. U ovako složenim situacijama prepoznaje se nedostak psihološke podrške deci sa smetnjama u razvoju. Profesionalci uočavaju da je razvod često uzrokovan rođenjem deteta sa smetnjama u razvoju. U praksi su i primeri da nakon razvoda kod očeva prestaje dalji interes za dete. „Prihvatanje sezonskih poslova i rad u instranstvu predstavlja beg dela onih očeva koji ostaju u bračnoj zajednici“.

Siromaštvo takođe prepoznaju kao rizik za izloženost nasilju. Jedan broj dece u ruralnim područjima je neevidentiran i bez zdravstvene knjižice, čime su nevidljivi za sistem.
Kao poseban problem ističe se pozitivna diskriminacija kada su u pitanju deca romske populacije. Od svih aktera, pa tako i CSR, ne primenjuju se isti kriterijumi u proceni stepena zanemarivanja i zlostavljanja, kao i intervencije koje treba da uslede.

 

4.3.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Iskustvo profesionalaca ukazuje da se mera korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljske brige, a koja se izriče zbog zanemarivanja, od strane roditelja doživljava najčešće kao kazna, a ne kao podrška roditeljstvu.

Uobičajena posledica u praksi je da roditelji počnu da izbegavaju kontakte sa CSR. Kako je namera pružiti najbolju moguću podršku deci u tom slučaju, a može se jedino postići u partnerstvu sa roditeljem, ovu meru je neophodno inovirati (preventivni nadzor).

Procena aktera je da je ovo istraživanje doprinelo razbijanju tabua. Kako se u praksi uglavnom institucije prepoznaju kao mesta rizika za izloženost nasilju dece sa smetnjama u razvoju, značajno je da se po prvi put javno priča o ovoj pojavi u porodici.

Kako je ozbiljna kampanja o hraniteljstvu dovela do održivih promena, tako bi, smatraju, kampanja sa fokusom na problem nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju takođe dala željene efekte. Kampanje se pokazuju kao uspešan metod za informisanje javnosti i postizanje promena.

Radi veće socijalne inkluzije dece sa smetnjama u razvoju i smanjenja rizika od izloženosti nasilju, u praksi se pokazao značaj mikro zajednica, odnosno animiranje komšiluka.
Iako zaposleni u CSR prepoznaju izuzetan doprinos Dnevnog boravka pri udruženju, smatraju da deo razvojne strategije udruženja bude usmeren na uvođenje u većoj meri inkluzivnih sadržaja. Time bi se prevazišla praksa povremenih i prigodnih susreta sa redovnom populacijom i dovelo do smanjenja segregacije.

Kao dobra praksa pokazala se besplatna pravna podrška žrtvama porodičnog nasilja.

 

4.3.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, profesionalci u CSR predlažu:

  • kada se radi o definisanju kriterijuma za zanemarivanje, uz postojeće, potrebno je dodati specifične kriterijume koji se odnose na decu sa smetnjama u razvoju (kao što je uključenost dece sa smetnjama u razvoju u lokalne programe i usluge podrške). Kako je nekorišćenje raspoloživih usluga prepoznato kao vid zanemarivanja, ovi dodatni kriterijumi bi omogućili dizajniranje strategija i akcija koje vode smanjenju zanemarivanja.
  • obzirom na ranjivost dece sa smetnjama u razvoju, profesionalci smatraju da je potrebno posebno voditi računa o okruženju u kojem će se sa detetom koje je žrtva razgovarati. Preporuka je da se izbegavaju okruženja koja emituju moć i na decu deluju zastrašujuće.
  • vođa slučaja zadužen za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i njihovom porodicom treba da bude specijalizovana i visoko senzibilisana osoba.
  • da se radi na razbijanju predrasuda prema CSR kod korisnika i u javnosti, kako bi se umanjilo etiketiranje dece i porodica koje trebaju podršku sistema socijalne zaštite.
  • kao važan preventivni mehanizam treba da se ojača saradnja CSR sa patronažnom službom radi ranog otkrivanja nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja, ali i različitih rizika po razvoj deteta.
  • sprovođenje kampanja kao mehanizam koji bi mogao imati značajan uticaj na smanjenje nasilja promovišući novi sistem vrednosti, odgovornost institucija i građana za prijavljivanje nasilja, kao i principe socijalne uključenosti.
  • jačanje uloge hranitelja, jer su hranitelji kod kojih su smeštena deca sa smetnjama u razvoju važan partner, jednako kao i roditelji, u sprečavanju nasilja nad decom, što pokazuju i neka od iskustava.
    Ovo ne bi trebalo ostaviti na nivou pojedinačnog slučaja i biti prepušteno senzibilisanosti samog hranitelja, već bi trebalo biti deo obuke za hraniteljstvo.
  • da se podrži dalji razvoj vaninstitucionalne servise, kao što su: predah roditeljstvu, dnevni boravak, pomoć u kući i male domske zajednice. Ovi servisi imaju višestruku funkciju gledano sa aspekta prevencije nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. U odnosu na roditelje značajni su jer omogućavaju kvalitetniji odnos sa decom i predupređuju roditeljsko sagorevanju zbog zahtevne brige o detetu. Za decu, osim što su u funkciji socijalne uključenosti, raznim programima doprinose izgradnji detetovih kapaciteta i smanjuju rizike od izloženosti nasilju.
  • da se razviju programi specijalizovani za prevazilaženje traume porodičnog nasilja, jer za njima postoji potreba u praksi.
  • da se postupkom supervizije obuhvate ne samo profesionalci u CSR već i svi akteri sa kojima sarađuju na otkrivanju i sprečavanju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.
  • formiranje mobilnih timova koji nadomeštaju izostanak socijalnog rada u zajednici. Rad u zajednici bez obzira da li je organizovan od strane CSR ili mobilnih timova nužan je za rano otkrivanje i blagovremenu intervenciju u situacijama rizika od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju.

 

4.3.4 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju iz perspektive

ustanova za smeštaj

Ustanove za smeštaj korisnika, po rečima profesionalaca, nastoje u procesu povećanja socijalne inkluzije i senzibilizacije zajednice sadržaje rada obogaćivati inovativnim pristupima. Deo resursa usmeravaju na organizovanje programa i usluga koje podržavaju veću socijalnu uključenost dece i mladih u zajednicu.

U ovaj spektar usluga svakako spadaju male kućne zajednice. Male kućne zajednice teže se uspostavljaju zbog objektivnih i subjektivnih razloga, kao što je nedovoljno sredstava za njihovo funkcionisanje od strane države i roditelja, kao i strah roditelja od odvajanja, po njihovom mišljenju, jedni su od ključnih razloga što nisu u dovoljnoj meri razvijene.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

Ustanove za smeštaj i dnevni boravci sa velikim brojem korisnika mesto su gde su deca izloženija nasilju, kako od strane profesionalca sa sindromom profesionalnog sagorevanja tako i od vršnjačkog nasilja. Sindrom sagorevanja profesionalaca je ozbiljan problem, jer stvara osećaj smanjene kompetentnosti, a vremenom se događa da se profesionalci ili distanciraju od korisnika ili ispoljavaju agresiju. „Radi velikog broja korisnika i otežanog dvadesetčetveročasovnog nadzora u ustanovama, postoji rizik veće izloženosti korisnika seksualnom nasilju između samih mladih. Prisutno je vršnjačko nasilje koje postoji kroz sistem hijerarhije, a najjače zovu bosovima. Rizik u institucijama je i period vikenda kada je prisutan mali broj profesionalaca.“

Bez obiza na kvalitet rada i profesionalne napore u ustanovama za smeštaj korisnika, deca smeštena u ustanove pokazuju želju za porodičnim smeštajem. Deo dece koja ne mogu kanalisati ponašanja imaju problem prihvatanja od strane hranitelja. Profesionalci navode sistemski problem nadležnosti CSR u odnosu na dete i u odnosu na hraniteljsku porodicu kod koje se smeštava. Česta je situacija u praksi da je jedan CSR nadležan za dete, a dete je smešteno (ili treba da bude smešteno) u specijalizovanu hraniteljsku porodicu koja živi na teritoriji nadležnosti drugog CSR. Ovim je otežano praćenje brige o detetu u hraniteljskoj porodici i rad sa porodicom, što za dete predstavlja rizik. Zato je u pripremi izlaska deteta iz ustanove, ustanova u situaciji da koordiniše rad više aktera, a bez stvarne nadležnosti.
Ustanova za smeštaj nema u nadležnosti rad sa porodicom, osim savetovanja i ukazivanja.

Iz perspektive Ustanova, u CSR organizacija poslova ne podržava brze i kvalitetne intervencije, kao i rad sa porodicom koji zahteva specifična znanja kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju. Znanja vođa slučaja različita su, jer zavise od profesionalne usmerenosti i iskustva rada sa pojedinim grupama korisnika. Takođe prepoznaju potrebu za primarnom prevencijom, posebno u ruralnim područjima, koja bi se realizovala kroz mobilne timove.

Kao još jedan od rizika izloženosti dece nasilju profesionalci vide u povremenim odlascima dece u porodicu. Povremeni odlazak u porodicu za deo dece sa smetnjama u razvoju predstavlja rizik od izloženosti porodičnom nasilju tako što se deca iskorišćavaju kao jeftina radna snaga, kao i da ih roditelji šalju u prošnju.

Postoji nedoumica kod profesionalaca kada je u pitanju fizičko kažnjavanje deteta sa smetnjama u razvoju od strane roditelja. Profesionalci ispoljavaju određenu toleranciju na fizičko kažnjavanje dece, ali imaju dilemu: „Gde je granica između roditeljske packe i zlostavljanja?!“

 

4.3.5 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Profesionalci ističu programe značajne za jačanje svih aktera (od pružaoca usluga do same dece sa smetnjama u razvoju): programe koji su usmereni na prepoznavanje i prijavljivanje nasilja namenjeni deci i mladima sa smetnjama u razvoju, afirmativne radionice i programe ljudskih prava prilagođene uzrastu i sposobnostima ove dece.

Ustanove za smeštaj predstavljaju nedovoljno korišćeni resurs za podršku CSR i hraniteljima u radu s decom sa smetnjama u razvoju (kvalitetnije uspostavljanje komunikacije sa decom i razumevanje razvojnih potreba dece sa smetnjama u razvoju).

Primeri dobre prakse u funkciji menjanja stavova okruženja prema deci sa smetnjama u razvoju prepoznati su od strane profesionalaca. Kao primer dobre prakse može poslužiti organizacija izložbe dečjih radova koja je uključila i javnu tribinu na kojoj su posetioci imali priliku za interakciju sa decom sa smetnjama u razvoju. Profesionalci su sa svog aspekta iskoristili ovu prilku da pojasne i približe potrebe i sposobnosti dece sa smetnjama u razvoju. Vidljivost i angažovanost ustanove u lokalnoj zajednici doprinosi smanjenju rizika od izloženosti dece nasilju. „Medijska promocija koristi se kako bi se dogodila spontana socijalna uključenost“. Za ovaj pristup preduslov je dobra pripremljenost aktera. Površan pristup medija dovodi do dezinformisanja javnosti i nanosi štetu ustanovi.

Kada se nastoji uticati na javnost, posebno prepoznaju značaj podrške ustanovama i deci od strane poznatih ličnosti.

 

4.3.6 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju iz perspektive predstavnika dnevnog boravka koji je deo mreže ustanova u sistemu socijalne zaštite

Profesionalci u Dnevnom boravku, koji je deo mreže ustanova u sistemu socijalne zaštite, kroz svakodnevne kontakte sa korisnicima imaju uvid i u porodičnu situaciju. Navode prisustvo prodičnog nasilja, a uzroci i povodi za roditeljsko netolerantno ili agresivno ponašanje najčešće su:

  • roditeljski stil – nije definisana granica između roditeljske fizičke kazne i nasilja,
  • okolnosti u kojima porodica živi,
  • nedostatak rešenja za kanalisanje detetovog agresivnog ponašanja,
  • psihička stanja deteta sa smetnjama u razvoju koja se ne uklapaju u poznate sheme procene i delovanja kada su u pitanju psihijatrijski pristupi i kod kojih izostaje stručna podrška roditeljima,
  • redovne psihijatrijske ustanove zatvorene su za prijem dece sa psihijatrijskim problemima, tako da se roditelji kod kuće nose sa akutnim stanjima deteta,
  • izloženost porodice socijalnom nasilju (odbacivanje, izbegavanje od strane okoline i institucija).

Suočavajući se sa nasiljem, profesionalci prepoznaju da nedostaje pravi mehanizam za saznanje istine šta se stvarno događa u porodici; kako prepoznati simptome izloženosti nasilju kod deteta? Zato ne treba zanemariti kada detetovo ponašanje iskače iz standardnog ponašanja, nešto se događa i signal je za zdravstveni (fizički i psihološki) pregled.

 

4.3.7 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Po mišljenju profesionalaca, stav porodice u odnosu na sopstveno dete sa smetnjama u razvoju presudan je i kako će sredina percipirati dete. „Otvorena i transparentna porodica omogućuje lakši dolazak do zajedničkog rešenja već u naznakama problema, a zatvorena porodica tek kada problem naraste do nerešivosti“.

Prepoznato je da savetodavni rad sa roditeljima i psihoterapija pokazuju bolje rezultate ukoliko se radi najpre individualno i tek onda ih uključuje u grupu.

 

4.3.8 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, profesionalci iz ustanova za smeštaj i dnevnih boravaka predlažu:

  • da se intezivira saradnja CSR i porodice čija su deca u ustanovama za smeštaj zbog izloženosti zanemarivanju i zlostavljanju.
  • da se preispita primena pozitivne diskriminacije nad decom romske populacije, jer se pozitivnom diskriminacijom podržava zanemarivanje i nasilje nad decom.
  • disperziju vaninstitucionalnih usluga (kao što su mešoviti mobilni timovi) u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti kao podršku ostvarenju prava na jednaku dostupnost usluga i u siromašnim i izolovanim zajednicama.
  • uključiti različite aktere u podršku porodici i deci i odrediti nosioca nadležnosti za rad sa porodicom od rođenja deteta. Unutar ovoga potrebno je definisati procedure korišćenja podataka, uključujući i nivo poverljivosti.
  • u procesu tranformacije ustanova socijalne zaštite, raspoložive resurse staviti u funkciju razvoja novih i vaninstitucionalnih programa i servisa podrške porodici i detetu.
  • uspostaviti koninuitet saradnje sa medijima da bi se dobro upoznali sa radom i problematikom ustanove, kako bi se obezbedilo kvalitetno informisanje javnosti.
  • da se obuke o sprečavanju nasilja nas decom sa smetnjama u razvoju održavaju zajednički za sve aktere uključene u spoljnu mrežu zaštite.
  • uključivanje u edukacije ostalog (tehničkog) osoblja o relevantnim temama za zaštitu dece od nasilja.
  • podržati razvoj Programa specijalizacije psihijatara za decu i mlade sa smetnjama u razvoju koja imaju i psihičke probleme.
  • formirati službe za krizna psihička stanja, SOS telefon za brze intervencije i podršku roditeljima unutar raspoloživih kapaciteta
  • Zakonom o socijalnoj zaštiti predviđene socijalno-zdravstvene ustanove staviti u funkciju kvalitetnog i bezbednog izmeštanja deteta (povremeno , privremeno, hitno). Unutar ovih ustanova trebalo bi obezbediti i dežurnu službu za podršku roditeljima.

 

4.4 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive predstavnika civilnog sektora (udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju)

Lokalna udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju u okviru svojih delatnosti bave se neposrednim radom sa decom sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama. Iako je najveći broj aktivnosti usmeren na rad sa decom, deo aktivnosti usmeren je na pružanje podrške roditeljima, koja se odnosi na suočavanje sa problemom, jačanje roditeljskih kompetencija za brigu o detetu sa razvojnim smetnjama i očuvanju funkcionalnosti i integriteta porodice u što većoj meri.

 

4.4.1 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju

Programi i usluge udruženja su, kako navode, odgovor na autentične potrebe dece i porodice. Ističu značaj učešća udruženja u lokalnim i nacionalnim telima, učešća u izradi zakona i strategija i time uticaja na promene politika i prakse u zaštiti dece sa smetnjama u razvoju na lokalnom i nacionalnom nivou. Prepoznaju da je još uvek problem što deo alternativnih rešenja razvijenih kroz projekte OCD-a, iako predstavljaju primere pozitivne prakse, nisu zaživela kao sistemska rešenja.

Po rečima predstavnika Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju, udruženja u nekim sredinama donose veliki pomak u vidljivosti ove dece, u otvaranju porodica prema drugima, u upoznavanju porodične situacije, u povezivanju lokalnih aktera i uspostavljanju mreže podrške deci i porodici. Predstavljaju subjekat koji je u kontinuitetu u interakciji sa porodicom i detetom. Raspolažu značajnim informacijama čime predstavljaju dobar resurs za veću efikasnost institucija, posebno interresornih komisija. Udruženja uglavnom imaju kredibilitet u zajednici. Iz rezultata ankete vidi se da roditelji udruženje prepoznaju kao najušuškanije mesto i sigurnost za decu da će najmanje biti izložena nasilju.

Udruženja prepoznaju sebe kao resurs za mobilizaciju socijalno isključenih porodica, a koji se bazira na činjenici da se bave decom sa smetnjama u razvoju i pokazuju veći senzibilitet za ranjivost ovih porodica. Veliki broj udruženja kontinuirano radi na jačanju kapaciteta dece koji su u funkciji smanjenja rizika izloženosti nasilju. Programi osnaživanja uključuju znanja ključnih telefonskih brojeva službi (policija, hitna pomoć, vatrogasci) i kome se obratiti. Veliki broj sadržaja usvaja se putem simulacija rizičnih životnih situacija, gde uvežbavaju konstruktivne strategije. Uobičajena roditeljska praksa plašenja dece sa policijom za posledicu je imala razvijanje straha od istih. Udruženja rade na razuslovljavanju, tako što uvode praksu dovođenja policajaca na razgovor i druženje sa decom. Kao značajan segment prevencije nasilja prepoznaju zajedničke sadržaje dece sa smetnjama u razvoju i dece redovne populacije koji se realizuju u dnevnom boravku.

Govoreći o prevenciji i zaštiti dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, profesionalci koji rade u Udruženjima, poseban akcent stavili su na program dnevnog boravka koji se realizuje u udruženjima. Kako je istraživanje obuhvatilo dnevne boravke unutar dva sektora, civilnog i sektora socijalne zaštite, važno je naglasiti razliku među njima. Razlike nisu samo u tome ko im je osnivač, već i po unutrašnjem funkcionisanju, odnosno ključnu razliku čine modaliteti učešća roditelja.

Dnevni boravci dece sa smetnjama u razvoju pri udruženjima, između ostalog, imaju i funkciju preventivnog mehanizma kada je u pitanju nasilje. Atmosfera prihvatanja i poverenja između dece i profesionalaca omogućava da se svaka promena kod dece vidi. Ovo smatraju posebno važnim kod dece koja ne mogu da komuniciraju.

U mreži za preveciju i suzbijanje nasilja, udruženja su u prilici da među prvima opaze nasilje nad detetom i time u obavezi da iniciraju proces zaštite. Primećuju da u mnogim situacijama, od strane drugih aktera, nisu uvaženi kao ravnopravan partner. Deo udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju ima problem sa nedovoljnom i neadekvatnom podrškom CSR.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

Postoji izvesna tolerancija okruženja na fizičko kažnjavanje od strane roditelja dece sa smetnjama u razvoju koja pokazuju elemente poremećaja u ponašanju: „Ne diraj ih, dosta mu je što je stalno sa njim.“ Ovo se može tumačiti vidom empatije za zahtevnu ulogu roditeljstva. Kada se ovom doda nepostojanje veština kod roditelja da na drugačiji način odreaguju na rizična ponašanja dece, jasno je da su ova deca u vrlo visokom riziku od izloženosti nasilju.

Dovođenje deteta u Dnevni boravak za porodice koje žive izvan grada predstavlja dodatan napor u putovanju i vremenu. Za neke porodice ovakva situacija je predmet konflikata i sumnje u partnera, odnosno način na koji, najčešće majka, provodi vreme čekajući dete. Ovakve situacije rizik su za kvalitet porodičnih odnosa.

Roditeljima nedostaju veštine uključivanja deteta u grupu (u komšiluku, na igralištu i drugim sličnim situacijama).

 

4.4.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Lokacije organizacija civilnog društva koje rade sa decom sa smetnjama u razvoju u velikoj meri su od uticaja na nivo uključenosti u zajednicu. Iskustvo udruženja pokazuje da lociranost u centru naselja i na mestima gde je inače intezivnija komunikacija u zajednici, čini decu i programe vidjivijima i doprinosi prevazilaženju komunikacijskih, a time i socijalnih barijera.

Primeri iz prakse potvrđuju pozitivnu ulogu Udruženja u prevaladavnju strahova u radu sa decom sa smetnjama u razvoju putem razmene iskustava sa profesionalcima iz obrazovnih institucijama.
Dnevni boravci pri udruženjima predstavljaju resurs kojeg CSR u nekim sredinama koriste za realizovanje mere vaspitnog naloga.

Dobri primeri su udruženja koja rade na, kako kažu, „podizanju rejtinga majke“ i pokazivanju poštovanja prema njoj, kako bi dete dobilo drugačiju poruku od one koju donosi iz narušenog porodičnog odnosa.

 

4.4.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja, predstavnici udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju predlažu:

  • organizacije civilnog društva kao manji, fleksibilniji i pokretljiviji sistem više staviti u funkciju pre-
    vencije nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.
  • postoje resursi u institucijama i organizacijama civilnog društva koje treba staviti u funkciju izgradnje kapaciteta socijalnih aktera za inkluziju i razvoj usluga podrške deci i porodici.
  • da Protokol o zanemarivanju i zlostavljanju postane deo obaveze svakog Udruženja koje se bavi decom sa smetnjama u razvoju; u okviru Protokola definisati instrument „nezavisnog medijatora“ ukoliko se pojavi sumnja na nasilje. Potrebno je jačati kapacitete udruženja, kako bi njihova opažanja i iskazi (a ne interpretacije) bili validni. Na ovaj način dobili bi na „težini“, odnosno bili bi ravnopravan partner u mreži podrške.
  • da delokrug udruženja pokriva identifikaciju i mobilizaciju porodica koje su u riziku od samoizolacije. Iskustva u mobilizaciji socijalno isključenih porodica predstavljju resurs udruženja, na čijem daljem razvoju treba raditi.
  • da se udruženja koriste za produženi boravak dece iz specijalnih škola i da se obezbedi održivost dnevnih boravaka.
  • više promovisati rad Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju u ruralnim područjima, kako bi što veći broj dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica uključili i doprineli prevenciji socijalnog nasilja. U ruralnim i manje razvijenim sredinama potrebno je intezivirati rad s roditeljima, ponuditi različite oblike rada: individualno i grupno savetovanje, seminare i tematske radionice, studijske posete.
  • podržati gostovanje roditelja u institucijama (posebno školama) i prenošenje iskustava „kako kreirati pozitivnu atmosferu“.
  • nabavku lokatora za decu koja nemaju mogućnost da ovladaju korišćenjem mobilnog telefona. Ovo bi bila značajna podrška i roditeljima u zaštiti dece od nasilja.

 

4.5 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive predstavnika lokalne zajednice (lokalne samouprave i drugih aktera)

Lokalna samouprava u procesu decentralizacije postaje ključni akter u zaštiti ljudskih prava. Kroz novu ulogu dobila je veća ovlašćenja, ali i odgovornost za kvalitet života svih građana.

 

4.5.1 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju

Iskustvo socijalne inkluzije dece sa smetnjama u razvoju je u začetku. U mnogim zajednicama i dalje su prisutne predrasude kao glavna barijera uključivanju ove dece, a drastični primer su peticije i otpori roditelja redovne populacije inkluzivnom obrazovanju. Kulturološki kontekst značajno utiče na nivo prihvaćenosti dece sa smetnjama u razvoju, a time i na ponašanje roditelja. Različiti socijalni akteri na jugu Srbije ističu koliko je stav sredine otežavajući faktor za porodice koje imaju decu sa smetnjama u razvoju. U ruralnim sredinama za rođenje deteta sa smetnjama u razvoju često se optužuje majke, što u pojedinim slučajevima prati i nasilje nad ženom.

Kod nasilja u porodici, dete sa smetnjama u razvoju pojavljuje se kao primarna i/ili sekundarna žrtva. Kada je dete primarno žrtva nasilja u porodici, majke često zbog ekonomske zavisnosti nisu u mogućnosti reagovati adektvatno. U slučajevima nasilja u porodici, ekonomski zavisne (najčešće nezaposlene) majke ostaju u ovom okruženju, i deca su često sekundarne žrtve.

Još uvek se dominantno roditelji dece sa smetnjama u razvoju koja su prošla Interresornu komisiju, odlučuju za specijalne škole. Sa druge starne, decu sa manje izraženim smetnjama u razvoju roditelji po svaku cenu upisuju u redovnu školu kako bi izbegli stigmatizaciju. Deo roditelja zarobljen je u medicinskom pristupu i primarnoj potrebi za korekcijom oštećenja. „Preteško breme stavljeno je na roditelje dece sa smetnjama u razvoju da donose odluke značajne za celokupan život njihove dece“, a često ne raspolažu sa dovoljno informacija za adekvatne odluke. Iz tog razloga veći broj aktera prepoznaje da bi bilo od značaja formirati Savetodavno telo na nivou zajednice kao podršku roditeljima, posebno pri donošenju ključnih odluka za dete.

Zbog nepostojanja evidencije na nivou zajednice deo dece sa smetnjama u razvoju je nevidljiv, isključen iz bilo kog organizovanog oblika podrške. Bez baza podataka nemoguće je napraviti realnu procenu stanja po sektorima. Ovo je preduslov da bi se napravila projekcija potreba i sprovelo intersektorsko planiranje zajedničkog delovanja u zaštiti dece sa smetnjama u razvoju. Nedostatak realnog pristupa, veliki raskorak između potreba i mogućnosti, razlog je, kako procenjuju, zašto je toliko potpisanih strategija koje se ne implementiraju. Strategije donešene u siromašnijim zajednicama ne realizuju se zbog nedostatka sredstava.

Sve zajednice nisu jednako otvorene na teme nasilja u porodici i vršnjačkog nasilja, time i nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. Prema proceni socijalnih aktera, na porodično nasilje okolina ostaje najčešće pasivna, uglavnom zbog nepoverenja u institucije da će adekvatno odgovoriti.

Terenski rad i mobilni timovi pokazuju se značajnima za porodice u ruralnim sredinama, kao i onima sa nižim socio-ekonomskim statusom. Ovakav rad motiviše porodice da promene higijenske uslove stanovanja i poboljšaju brigu o deci. Poseta u kući doprinosi većem samopoštovanju kod porodica.

Različiti socijalni akteri ističu koliko je stav sredine otežavajući faktor za socijalnu inkluziju dece sa smetnjama u razvoju. Senzibilizacija redovne populacije (i dece i odraslih) kroz dodatno informisanje o karakteristikama i potrebama dece sa smetnjama u razvoju prepoznata je kao nedostajuća.

Lokalni mediji predstavljaju resurs koji nije dovoljno iskorišćen, nedovoljna je medijska pokrivenost temama koje se tiču nasilja i dece sa smetnjama u razvoju. Temu nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju treba nametnuti u javnosti.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

  • Ne postoji sveobuhvatan koncept inkluzije, dobra zakonska rešenja ne prate podzakonski akti, što dovodi do institucionalnog zlostavljanja.
  • Deo dece sa smetnjama u razvoju u lokalnim zajednicama, posebno u udaljenim i izolovanim naseljima, nevidljiv je i isključen iz bilo kog organizovanog oblika podrške. Ovo ih, pored socijalnog, stavlja u veći rizik od izloženosti ostalim oblicima nasilja.
  • Nedovoljno se radi na participaciji dece sa smetnjama u razvoju u bilo kom segmentu njihovog života.
  • Predrasude prisutne u lokalnim zajednicama prema deci sa smetnjama u razvoju nose visok rizik za izloženost dece nasilju.
  • O neosetljivosti okruženja govori i primer dece sa smetnajma u razvoju u javnom prevozu. „Često se dogodi da ta deca budu maltretirana od strane druge dece, a da niko od odraslih ne reaguje na to“.
  • Kafići predstavljaju rizično mesto za manipulaciju i podvale deci sa smetnjama u razvoju. U ruralnim sredinama postoje primeri da se u kafićima deci sa smetnjama u razvoju daje alkohol i da se zbijaju neslane šale.

 

4.5.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

O zrelosti, sposobnosti i raspoloživim resursima lokalnih samouprava zavisi sistemska podrška prevenciji i zaštiti od nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju kroz uvođenje servisa podrške inkluzivnom obrazovanju i razvoj socijalnih servisa podrške namenjenih deci i porodici. Ono što su pojedine lokalne zajednice razvile kao strategiju za veće uključivanje dece sa smetnjama u razvoju je mogućnost besplatnog boravka u predškolskim ustanovama dece koja imaju prateću medicinsku dokumentaciju, što stimuliše roditelje da formalizuju status deteta sa smetnjama u razvoju. Neke lokalne samouprave prepoznale su svoju ulogu u podršci dodatnom stručnom usavršavanju kroz dodatne edukacije, kako bi se prevazišla nedovoljna pripremljenost za inkluzivno obrazovanje.

Mesne zajednice nedovoljno su prepoznat resurs u ruralnim područjima za rano otkrivanje dece sa smetnjama u razvoju, a posebno značajne mogu da budu u detektovanju porodičnog nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.
Sportski objekti i tereni su prepoznati kao mesta gde osobe različitih sposobnosti vežbaju bez potrebe za kompeticijom. Radi se o nedovoljno prepoznatim sadržajima koji podržavaju socijalnu inkluziju.

Nedovoljno se koriste fondovi za evropske integracije i resursi uspostavljenih pratećih agencija. Otvaranje teme o nasilju i bavljenje ovim problemom vidi se kao značajan korak ka poboljšanju prakse zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja. Kao dva ključna aktera za senzibilisanje zajednice prepoznate su OCD i mediji.

Volonteri predstavljaju senzibilisanu grupu koja je resurs za širenje novih vrednosti i uspostavljanje novih odnosa u zajednici. Nedostaju znanja o volonterskom menadžmentu i u institucijama i u organizacijama civilnog društva. Postojeći volonterski centri nemaju raspoloživih volontera niti kapaciteta za razvijanje specijalizovanog volonterizma za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Ovo predstavlja jednu od prepreka građenju socijalne mreže i deteta i porodice.

 

4.5.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja socijalni akteri predlažu:

  • da se na nivou zajednice uspostavi praksa izdavanja priručnika/biltena koji će biti podrška roditeljima za uključivanje u zajednicu dece sa smetnjama u razvoju. Između ostalog, potrebno je da se obezbede informacije o institucijama, organizacijama i servisima specifičnim za određene lokalne zajednice.
  • uvođenje DevInfo baze u sve lokalne zajednice.
  • da se podstaknu lokalne samouprave da preuzmu lidersku ulogu u stvaranju inkluzivne klime u za jednici kroz: promovisanje principa socijalne uključenosti, uvođenje novog sistema vrednosti, senzibilisanje zajednice da reaguje na nasilje uz svest da nereagovanje predstavlja podršku nasilju.
  • da se u lokalnim planovima akcije obuhvati problem nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju kao specifičnu oblast u kojoj treba doneti sistemska rešenja i podstaći angažovanje zajednice. Kod izrade strategija potrebno je insistirati na „realnom pristupu“.
  • da se Mesne zajednice koje uglavnom imaju prostor, stave u funkciju programa socijalne inkluzije, tribina, volonterskog rada.
  • jačanje međusektorske saradnje koja bi, po rečima socijalnih aktera, trebala da bude „slojevita“ (horizontalna i vertikalna prohodnost) i kao takva bi predstavljala benefit za decu.

 

4.6 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive roditelja dece sa smetnjama u razvoju

Primenom ankete i fokus grupe od roditelja dece sa smetnjama u razvoju prikupljeni su podaci o položaju i pravima dece sa smetnjama u razvoju, o iskustvima izloženosti dece sa smetnjama u razvoju nasilju i reakcijama odgovornih institucija i organizacija, roditeljskim stilovima kao rizicima i resurisma roditelja / staratelja da se nose sa nasiljem nad decom.

 

4.6.1 Interpretacija podataka dobijenih anketom od roditelja dece sa smetnjama u razvoju

Podaci dobijeni od strane roditelja dece sa smetnjama u razvoju trebalo je da omoguće podrobnije ispitivanje: položaja i prava dece sa smetnjama u razvoju, iskustva roditelja o izloženosti dece sa smetnjama u razvoju nasilju, reakcija odgovornih institucija i organizacija na nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju, roditeljskih stilova kao rizika za nasilje nad detetom sa smetnjama u razvoju, resursa roditelja/staratelja da se nose sa nasiljem nad decom.

Specifičnije, istraživanje je obuhvatilo sledeće teme:

  • Doživljaj nasilja od strane dece i odraslih
  • Roditeljske navike i vaspitni principi
  • Roditeljsko korišćenje alternativnih sistema podrške i njihova informisanost o tome

 

Glavni nalazi

Nasilje nad decom

  • Iskustvo nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju je relativno često u ispitivanom uzorku
  • Deca su uglavnom izložena jednom obliku nasilja, pre svega verbalnom nasilju – čak 71%
  • Fizičko nasilje i socijalno isključivanje su druga dva najprisutnija oblika nasilja i jednako se
  • Roditelji za nasilje uglavnom saznaju od deteta – 41%. 27% roditelja je i samo bilo svedok
  • Dete na nasilje uglavnom reaguje burnom emotivnom reakcijom i povlačenjem u sebe
  • Kao ubedljivo najčešće pocinioce nasilja navode vršnjake iz škole
  • Nasilje se najčešće dešava u vaspitno – obrazovnim ustanovama
  • Na nasilje se uglavnom reaguje razgovorom ili se ništa ne preduzima. Razgovor biva iniciran
  • Preduzete akcije imaju relativan učinak – uglavnom dovode do toga da se nasilje smanji, ali ne
    – 47% roditelja izjavljuje da je njihovo dete bar jednom iskusilo neki oblik nasilja
    – Nasilje je uglavnom ponovljeno, 73% roditelja dece koji navode da je njihovo dete doživelo nasilje, izjavljuju da se to dešavalo više puta
    – 60% roditelja navodi da je dete u poslednjih godinu dana doživelo nasilje, čak 24% roditelja navodi da dete doživljava nasilje na nedeljenom nivou u poslednjih godinu dana.
  • Deca su uglavnom izložena jednom obliku nasilja, pre svega verbalnom nasilju – čak 71% roditelja koji su prijavili nasilje navode da je dete bilo izloženo ovom tipu nasilja
  • Fizičko nasilje i socijalno isključivanje su druga dva najprisutnija oblika nasilja i jednako se često javljaju. Svaki četvrti roditelj navodi da je dete bilo izloženo fizičkom nasilju, takođe, svaki četvrti roditelj navodi da je dete bilo izloženo socijalnom isključivanju
  • Roditelji za nasilje uglavnom saznaju od deteta – 41%. 27% roditelja je i samo bilo svedok nasilja nad svojim detetom.
  • Dete na nasilje uglavnom reaguje burnom emotivnom reakcijom i povlačenjem u sebe
  • Kao ubedljivo najčešće pocinioce nasilja navode vršnjake iz škole
  • Nasilje se najčešće dešava u vaspitno – obrazovnim ustanovama
  • Na nasilje se uglavnom reaguje razgovorom ili se ništa ne preduzima. Razgovor biva iniciran od samog roditelja ili od odraslog koji radi sa detetom. Međutim, 24% roditelja izjavljuje da nije ništa preduzelo, jer smatra da to neće imati efekta da i u potpunosti nestane

 

Nasilje nad decom od strane odraslih

  • Nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju od strane odraslih takođe je relativno često i ponovljeno. Svaki drugi roditelj čije je dete doživelo neki oblik nasilja, navodi da je dete doživelo
  • Nasilje odraslog se uglavnom rešava razgovorom sa osobom koja je nasilje izazvala ili se slučaj i nasilje odraslih (25% roditelja od ukupnog uzroka)
    – 33% roditelja čije je dete doživelo nasilje odraslog (15% od ukupnog uzroka) navodi da je nasilje doživljeno u proteklih godinu dana.
  • Nasilje odraslog se uglavnom rešava razgovorom sa osobom koja je nasilje izazvala ili se slučaj prijavljuje instituciji

 

Roditeljski resursi da se nose sa situacijama nasilja

  • Dve trećine roditelja smatra da nije dovoljno upoznato sa procedurama i koracima koje treba preduzeti kada se sretnu sa situacijama nasilja. Roditeljima je potrebna dodatna pomoć i edukacija kada je u pitanju rešavanje situacija nasilja
  • Potrebna im je i podrška u radu sa detetom i pravni saveti za snalazenje u situacijama nasilja
  •  Takođe, većina roditelja veruje da bi informisanje i edukacija efikasno doprinele smanjenju nasilja. Oni navode da bi dodatno informisanje odraslih i vršnjaka iz redovne populacije o smetnjama u razvoju pomoglo da se smanje situacije nasilja

 

Roditeljski doživljaj vlastitog položaja u sredini

  • Dve trećine roditelja veruje da su tretirani od strane društva kao i svi ostali roditelji kad je u pitanju ostvarivanje njihovih prava. Takođe veruju da je njihovom detetu pružena šansa da bude to što jeste i da je kao takvo prihvaćeno. Međutim, oni se ipak bolje osećaju u okruženju onih koji ih razumeju i prihvataju i znaju sa čim se nose. Smatraju da im je potrebna dodatna snaga da se suoče sa okruženjem koje ih ne prihvata, ne razume i odbacuje. Roditelji ne pokazuju da su otvoreno diskriminisani od strane sistema i društva, ali osećaju teret i pritisak sredine

 

Roditeljsko korišćenje dodatnih resursa i voljnost za korišćenje dodatnih sistema podrške

  • Dve trećine roditelja/staratelja smatra da je dovoljno upoznato sa uslugama koje nude udruženja na lokalnom nivou
  • Najpoznatija i najcesce koriscena usluga podrške za decu sa smetnjama u razvoju je dnevni boravak
  • Iako je većina roditelja u stanju da navede bar neku uslugu udruženja, oni uglavnom navode jednu do dve usluge, što nam govori o tome da su roditelji delimično upoznati sa programima i uslugama udruženja
  • Treba naglasiti da roditelji koji su bolje upoznati sa pravima dece značajno češće koriste usluge udruženja. Ovo može ukazivati da se u udruženjima roditelji bolje upoznaju sa pravima i ostalim mogućnostima, ali sa druge strane govori i o tome da su to roditelji koji su aktivni i angažovani u ostvaranju prava za svoje dete, češće traže podršku, a i otvoreniji su da se uključe u različite vrste aktivnosti
  • Većina roditelja koristi neke usluge udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju (70% uzorka). 47% roditelja navodi da koristi jednu uslugu, dve usluge koristi 15% roditelja. Vrlo mali procenat, tek 3% koristi više od dve usluge udruženja, što je u skladu sa tim koliko su roditelji informisani o uslugama koje se nude.
  • Najmanje informisane i najvulnerabilnije grupa među ispitanim roditeljima su roditelji najnižeg ekonomskog statusa iz manjih sredina.
  • Roditelji procenjuju udruženja kao izuzteno značajan sistem podrške. Ova ogranizacija za njih ima ulogu vrlo važnog oslonca. Nijedna druga institucija nije u rangu ove.
  • 81% ispitanih roditelja navodi da su pohađali edukacije o pravim deteta. Ipak, tek svaki drugi roditelj navodi da je informisan o tome koje prava ima njegovo dete. Dakle, ili edukacije nisu bile dovoljno efikasne, ili je roditeljima potrebno još informacija.
  • Roditelji su vrlo voljni da uključe roditelja navodi da bi to želelo

 

Informisanost roditelja

  • Oni roditelji koji doživljavaju da imaju prepreke u informisanju i da su nejednako tretirani od strane društva nisu uključeni u udruženja i ne koriste usluge udruženja. Oni su iz manjih sredina i lošijeg ekonoskog statusa. To je zapravo najvulnerabilnija grupa roditelja. Oni imaju ograničene ekonomske resurse, verovatnije su i slabijeg obrazovanja i žive u zatvorenim sredinama. Verovatno doživljavaju da su na margini društva i po pitanju ostalih aspekata, pa je ovoj grupi roditelja podrška najpotrebnija.
  • Vrlo je važno naglasiti da su oni roditelji koji ne koriste usluge udruženja, nisu članovi udruženja, niti njihovo dete koristi dnevni boravak pokazaivali značajno veći stepen osećanja društvenog pritiska sredine i osećaju da im je potrebna dodatna snaga da se sa tim nose. Verovatno su i roditelji koji su članovi udruženja proaktivniji i sami imaju više volje i snage da se suoče sa problemom i aktivno ga rešavaju, ali to posredno može ukazivati da udruženja i usluge koja ona pružaju predstavljaju značajan izvor podrške roditeljima i omogućavaju im da na neki način „amortizuju“ situaciju u kojoj se nalaze roditelji.

 

4.6.2 Interpretacija podataka dobijenih fokus grupom od roditelja dece sa smetnjama u razvoju

Metodom fokus grupe namera je bila doprineti dubljem uvidu u istraživani problem, s obzirom da anketa ukazuje da izneti stavovi nisu potpuno konzistentni i da postoji izvesna nedoslednost u stavovima. U dijaloškoj situaciji pored racionalnih razmišljanja, praćeni su stavovi, emocije i uverenja roditelja kako bi došli do dubljeg razumevanja: roditeljskih iskustava o izloženosti dece sa smetnjama u razvoju nasilju, reakcija odgovornih institucija i organizacija na nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju, roditeljskih stilova kao rizika za nasilje nad detetom sa smetnjama u razvoju, resursa roditelja/staratelja da se nose sa nasiljem nad decom.

 

4.6.2.1 Percepcija konteksta i problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju

Na osnovu izjava roditelja dece sa smetnjama u razvoju, evidentno je da uloga roditelja dece sa smetnjama u razvoju donosi brojna iskušenja. Roditelji su dodatno izloženi zahtevima specifične brige o detetu sa smetnjama u razvoju. Njihovo roditeljstvo podrazumeva pojačanu brigu i angažman svih 24 sata. Iskustvo roditelja je, da rođenje deteta sa smetnjama u razvoju zahteva povećan angažman, posebno majke, čime se smanjuje investiranje u partnerstvo i drugu decu. Iz izjava roditelja može se zaključiti da većina roditelja dece sa smetnjama u razvoju trpi sindrom fizičkog i psihičkog sagorevanja. Stalno ponavljanje zahteva u odnosu na dete dovodi do iscpljivanja roditelja. Zato ne čudi izjava roditelja. „Kao roditelji smo ponekad agresivni.“

Deo roditelja nema kapacitet da podrži dečji razvoj. Čest je slučaj da braća i sestre imaju odgovornost čuvanja deteta sa smetnjama u razvoju. Situaciju dodatno otežava iskustvo porodica prilikom angažovanja osoba izvan porodice za brigu o detetu, što ilustruje izjava „ bilo je teško naći nekoga ko će ga čuvati“. Jedan broj roditelja trpi diskriminaciju na poslu, česte su poruke: „Idite u penziju; negujte dete kući“, a bilo je i slučajeva ostajanja bez posla.

Rizici od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

Govoreći o nasilju, roditelji ističu da su nasilju izložena i porodica i deca na svakom koraku, od upućenih pogleda i komentara do poruge. Roditeljima posebno smeta ponašanje mladih koje je povređujuće. Svesni su da je to delom rezultat izostanka socijalnih kontakata sa decom sa smetnjama u razvoju, ali takodje i porodičnog vaspitanja: „Sva deca su ogledalo svojih roditelja“.

Podvojen je stav roditelja u proceni rizika od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju u odnosu na decu redovne populacije. Jedni su mišljenja da su ova deca više, a drugi da su manje izložena riziku od nasilja. Roditelji koji zastupaju stav da su deca sa smetnjama u razvoju više od dece redovne populacije izložena riziku od nasilja su uglavnom roditelji čija deca su u procesu inkluzivnog obrazovanja. Nasuprot njima su roditelji čija su deca uključena u programe udruženja koja se tradicionalno bave decom sa smetnjama u razvoju koji smatraju redovne populacije.

Podvojeni stavovi roditelja u proceni rizika od izloženosti nasilju u odnosu na decu redovne populacije:

  1.  Argumenti za stav da su deca u većem riziku izloženosti nasilju:
    – neravnopravan odnos sa vršnjacima u okruženju koje nije spremno na različitost
    – prevelika zaštićenost čini ih još ranjivijima
    – stid kao razlog neuključivanja dece u servise podrške u zajednici
    – ostavljanje deteta samoga kod kuće
    – preterana otvorenost prema nepoznatim osobama kao karakteristika ove dece
  2.  Argumenti za stav da su deca u manjem riziku izloženosti nasilju:
    – prezaštićenost u porodičnom okruženju
    – kontrolisano kretanje i kontrolisane socijalne interakcije („ne može ih zloupotrebiti jer je uvek neko u pratnji”)
    – boravak u sigurnom i zaštićenom okruženju koje pruža udruženje
    – izbegavanje lokacija i situacija u kojima postoji rizik veće izloženi nasilju i etiketiranju
    – ustaljene rute kretanja

Deo roditelja je svestan da neadekvatno roditeljstvo predstavlja svojevrstan način zanemarivanja deteta i njegovih potreba. Neadekvatno roditeljstvo vide u situacijama kada nedovoljno uvažavaju svoju decu: „Sami određujemo granice dokle dete može i time ga ograničavamo“. Zbog svakodnevnog rizika od izloženosti nasilju, roditelji imaju strah do koje mere detetu dozvoliti samostanost, iz čega proističe i potreba da planiraju i kontorlišu svaki korak deteta: „ Deca su trasirala svoj put od Centra do kuće i ne bitišu na raznim mestima; Jako se insistira na dogovoru deteta sa porodicom za naredni korak, kuda posle boravka; Deca su pod stalnom kontrolom“. Neuključivanje deteta sa smetnjama u razvoju u postojeće servise u lokalnoj zajednici, ne posećivanje kulturnih sadržaja i slično, roditelji ne prepoznaju kao akt zanemarivanja. Smatrajući da znaju šta je najbolji interes deteta, učestalo se pojavljuje nametanje rešenja: „Mislimo da znamo šta je za dete najbolje, bez strpljenja da ih se sasluša.“


Neadekvatno roditeljstvo prepoznaje se kroz:

  • snižena ili prevelika očekivanja roditelja
  • prezaštitnički odnos prema detetu koji se prepoznaje u pristupu „činjenje umesto deteta“
  • ne uključivanje dece u servise podrške u zajednici
  • fizičko nasilje kao deo vaspitnih stilova roditelja
  • strahovi kod roditelja blokiraju samostalnost dece
  • samoizolacija roditelja kao posledica pretpostavki da bi dete bilo ismevano i neprihvaćeno

Vaspitni stil porodice često se ne prepoznaje kao mogući izvor nasilja nad detetom. Fizičko kažnjavanje deteta sa smetnjama u razvoju od strane roditelja, često je, po rečima roditelja, posledica nemanja drugih alternativa: „Ne nalazim rešenje za njegovu slabu koncentraciju i agresivnost. Često je sklon agresiji prema sestri.“ Roditelji, ali i ostali profesionalci koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju, nedovoljno prepoznaju kapacitete dece sa smetnjama u razvoju za usvajanje pravila ponašanja kako bi im se povećale socijalne veštine, smanjili agresivni ispadi i rizici za izloženost nasilju.

Seksualnost je najčešće tabu tema, posebno u odnosu roditelj – dete. Problem dodatno usložnjava pogrešna percepcija o neseksualnosti dece sa smetnjama u razvoju. Izostanak rada na ovu temu i sa decom i sa roditeljima, decu sa smetnjama u razvoju dovodi u rizik da budu meta nasilnih ljudi, pogotovo seksualnih zlostavljača.

Jedan broj roditelja dece sa smetnjama u razvoju su i same osobe sa smetnjama u razvoju, što drugi roditelji vide kao mogući rizik od neadekvatnog roditeljstva i zanemarivanja. U većem su riziku deca čiji roditelji imaju probleme mentalne i emocionalne prirode. Rizik predstavljaju i roditelji koji teško prihvataju detete sa smetnjama u razvoju, kao i roditelji koji su nezadovoljni postojećom životnom situacijom.

Roditelji ističu da socijalna, obrazovna i ekonomska situacija porodice nije od uticaja na (ne)prihvatanje deteta sa smetnjama u razvoju, navodeći primere visokoobrazovanih roditelja koji „iz stida izbegavaju da svoje dete uključe u programe udruženja“.

Roditelji doživljavaju da je nedovoljno pripremljeno inkluzivno obrazovanje rizik po decu sa smetnjama u razvoju. Preovlađujući stav roditelja dece sa težim smetnjama u razvoju je da je u ovom trenutku prihvatljivija kombinacija specijalnog odeljenja u redovnoj školi. Primećuju da je nasilje u redovnoj školi veće prema detetu kod kojeg je ometenost manje vidljiva. Rizik po dete povećava i neprihvatanje inkluzivnog obrazovanja od većeg dela nastavnog kadra. Inkluzivno obrazovanje, po mišljenju roditelja, opterećeno je i nedostatkom „iskrene interakcije među decom“ koja bi, ako bi se uspostavila, doprinela smanjenju socijalne izolacije.

Starateljstvo kao oblik pravne zaštite deteta sa smetnjama u razvoju predstavlja rizik legalizovanog vida neuvažavanja deteta i uskraćivanja određenih prava.

Prepoznaju se predrasude prema okruženju kod jednog broja roditelja dece sa smetnjama u razvoju. Deo ovih roditelja izoluje dete iako nisu pre toga imali neugodno iskustvo, ali postoji strah od povređivanja:
„Nikad dete nisam pustila samo da bih proverila da li bi bilo izloženo nasilju“. Nadrastičniji primer samoizolacije predstavljaju situacije da zbog neprihvaćenosti i reagovanja okoline roditelji sa decom izlaze samo noću. „Najveći smo teret sebi, i nekada neumesne reakcije drugih teže doživljamo nego sama deca.“ Socijalnu izolaciju podržavaju roditelji smanjujući socijalne aspiracije u odnosu na dete: „Ne moraju svi da ga prihvate, meni je dovoljno da ga izabrano okruženje prihvati – komšiluk i šira porodica“.

Kod dela roditelja postoji pogrešna percepcija potreba deteta, što se vidi u izjavi: „pružamo im sve, ali unutar kuće“. Pogrešna percepcija socijalnih potreba deteta doprinosi daljoj izolaciji dece.
„Svesna sam da neka ponašanja deteta mogu uplašiti one koji ga ne poznaju“, čime roditelji pokazuju elemente razumevanja za ponašanje sredine uzrokovano strahom od nepoznatog. Smatraju da ovo često razlozi za izbegavanje deteta sa smetnjama u razvoju.

Jedan broj roditelja smatra da „mirenjem sa situacijom“ deca uspevaju da se izbore sa traumom izazvanom socijalnom izolacijom: „U našem društvu svi izbegavaju takvu decu, ali dete se navikne na to.“

Kako odrasli predstavljaju modele za ponašanje deci sa smetnjama u razvoju, na njima je odgovornost da ponude odgovarajuće modele. Majka navodi problem porodičnog nasilja koje je postalo model za dete, pa dete sa smetnjama u razvoju, imitirajući oca nasilnika, ispoljava agresiju prema majci.

 

4.6.2.2 Praksa sistematizovana u naučene lekcije

Roditelji koji imaju iskustvo rada u mobilnim timovima navode da za „mobilisanje roditelja iz ruralnih sredina od velike je koristi mobilni tim koga pored profesionalaca treba da čine i roditelji dece sa smetnjama u razvoju. Roditelj u timu daje kredibilitet i autentičnost, i time je ključni motivator za otvaranje porodica“.

Mobilni tim ima višestruku funkciju:

  • snimanje potreba porodice
  • da detektuje rizike od izloženosti zanemarivanju ili nasilju
  • uključivanja dece u programe i usluge

Roditelji smatraju da dolazak tima automatski utiče na smanjenje socijalne izolacije porodice.

Roditelji smatraju da vidljivost u zajednici i „veće prisustvo dece sa smetnjama u razvoju u javnim manifestacijama ključ za veće prihatanje“ utiče na smanjenje rizika od odbacivanja dece i nasilja nad njima.

Po njihovom mišljenju, od značaja za veću vidljivost u zajednici i dostupnost institucija bilo je osnivanje udruženja i uspostavljanje dnevnih boravaka. Inkluzivni programi kao što su bibilioteke igračaka imale su značajan uticaj na promenu stavova kod roditelja i dece redovne populacije.

Kao posebno značajnu, roditelji prepoznaju svoju ulogu u stvaranju klime prihvatanja deteta od strane okoline. Kada su roditelji otvoreni i iskreni, iako tada ranjiviji, od okoline najčešće dobijaju podršku.

 

4.6.2.3 Preporuke za poboljšanje prakse

U cilju prevencije i zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja roditelji predlažu:

  • autentična iskustva porodica staviti u funkciju prevencije nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.
  • uspostaviti programe podrške roditeljima kako bi se predupredio sindrom sagorevanja.
  • više individualnog rada sa roditeljima, jer za time postoji potreba.
  • mobilni timovi koji za člana imaju i roditelja deteta sa smetnjama u razvoju trebalo bi da bude deo svakodnevne prakse, a ne samo kroz projekte.
  • da bi se prevazišla slabost starateljstva kao oblika pravne zaštite, u radne timove za njegovo definisanje, potrebno je uključiti roditelje.

 

4.7 Interpretacija podataka dobijenih iz perspektive dece sa smetnjama u razvoju

Uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju u istraživanje dobijena je dečija percepcija nasilja. Istaživanjem su većinom bila obuhvaćena deca sa težim smetnjama u razvoju. Kreiran je metodološki pristup koji je, kroz dijalošku situaciju i asocijativne tehnike, trebao da omogući uvid u dečju percepciju nasilja.

 

4.7.1 Percepcija fenomena nasilja od strane dece sa smetnjama u razvoju

Kako se nasilje uglavnom definiše kao ponašanje koje se događa sa namerom, dosta je diskutabilno da li ova deca prepoznaju nameru koja prethodi samom činu nasilja, bilo da su žrtve ili počinioci. Takođe, doživljaj vremenske dimenzije izloženosti nasilju (smeštanje događaja u vremenu, procena učestalosti nasilja u određenom vremenskom periodu) kod jednog broja ove dece je upitan, tako da je kod procene otežano eliminisati incidente.

 

4.7.1.1 Dijaloška situacija: Slobodno vreme i socijalne interakcije

Početne informacije prikupljane od dece bile su vezane za slobodno vreme. Koncept slobodnog vremena, po meri većine dece i mladih, podrazumeva provođenje tog vremena u društvu vršnjaka, uz sadržaje i način života drugačiji od porodičnog, odnosno školskog, za one koji pohađaju ili su pohađali školu. Nedovoljno je poznata činjenica da se kod dece sa smetnjama u razvoju slobodno vreme proporcionalno povećava sa kalendarskim uzrastom, dok je u tipičnoj populaciji obrnuto proporcionalno. Naime, završavajući proces školovanja, kod dece sa smetnjama u razvoju dotadašnje organizovano vreme prelazi u slobodno i za veliki broj njih ostaje tako do kraja života. Za decu sa smetnjama u razvoju koja nisu bila obuhvaćena obrazovnim sistemom, stanje je još dramatičnije, kako gledano iz perspektive izostanka iskustva organizovanog vremena unutar obaveza koje nameće obrazovanje tako i iz loše perspektive mogućeg uključivanja u rad.

Slobodno vreme dece sa smetnjama u razvoju značajno je siromašnije od slobodnog vremena ostale dece, kako u sadržaju tako i u pristupu, koji je dominantno pasivan i gotovo svi navode: „U slobodno vreme gledam serije“. Slobodno vreme uglavnom provode uz TV, gledaju zabavne, domaće i strane serije, filmove, a na pitanje kako još, najčešći odgovor je „A šta bi drugo mogao?!“ Ipak deca navode i neke aktivnosti koje govore i o aktivno provedenom slobodnom vremenu, pa tako neki od njih slobodno vreme provode: „Vezem, pletem narukvice, šijem haljinice za Barbike; „Igram karte i Ne ljuti se čoveče. Imam svog kućnog ljubimca.“

Otkriće je da neka deca sa smetnjama u razvoju svojom kreativnošću smanjuju efekte socijalne izolacije. Tako je primer devojčica koja kreira TV informator koji je resur za razmenu informacija sa bratom: „Volim gledati ceo program na TV-u. Vodim dnevnik o emisijima, kada su bile i zapisujem ko su gosti. Moj brat voli da me pita ko su bili gosti emisije koje on voli, a koju nije pogledao.“
Deo dece uspeva da se uključi u poslove u kući, pa veći broj navodi da pomognu oko čišćenja, a neka deca se uključuju i u složenije poslove kao što je kuvanje i peglanje.

Prevenciju socijalne izolacije omogućava realizacija dece sa smetnjama u razvoju kroz društveno vrednovane uloge. Kako društveno vrednovane uloge prate poželjne osobine, ostvarivanjem deteta sa smetnjama u razvoju u određenoj ulozi, okruženje mu gotovo po automatizmu pripisuje poželjne osobine. Ovo doprinosi samoaktualizaciji i povećanju samopouzdanja dece sa smetnjama u razvoju i smanjivanju predrasuda kod opšte populacije. Društveno vrednovane uloge mogu biti razložene na više komponenti, što omogućuje deci sa smetnjama u razvoju različit nivo realizacije kroz njih.

Kroz razgovor o slobodnom vremenu, od dece sa smetnjama u razvoju prikupljene su informacije o vrsti i nivou socijalnih interakcija. Veliki broj dece nema kontakte izvan porodičnog okruženja, ne idu kod drugih niti iko dolazi kod njih. Deo dece navodi ranija okruženja kao sredine u kojima su bili prihvaćeni.

Problem je što se ti susreti dešavaju izuzetno retko: „Volim ići u raniji komšiluk (gde je odrasla), jer tamo imam drugaricu Nevenu.“ Ostaje dilema da li se ovde radi o idealizovanju prošlosti kao uobičajenoj reakciji na nezadovoljstvo sadašnjom situacijom. Izlasci u grad bez vršnjaka dodatno doprinose osećanju samoće: “ Šećem gradom, ali sam“. Iskazuju potrebu za putovanjem i promenom sredine, odlaskom na more. Većina nikad nije bila na moru. Kod dece socijalna izolacija izaziva najintenzivnije emocije (tugu, odbačenost, ljutnju), a samoću prepoznaju kao svakodnevno stanje.

Kada ostvaruju socijalnu interakciju, a da je to izvan boravaka ili škole, uglavnom je reč o druženju sa vršnjacima sa sličnim problemima: „Ponekad mi dolaze drugari kući, ali to su slepe osobe.“- navodi devojčica oštećenog vida.

Izuzetno je izražena socijalna izolacija i deca su je svesna. Kod dece socijalna izolacija izaziva najintenzivnije emocije (tugu, odbačenost, ljutnju), a samoću prepoznaju kao svakodnevno stanje. Socijalne kontakte uglavnom realizuju u suženom okruženju. Druže se isključivo sa užom porodicom ili decom iz udruženja. Izjave i emocije koje su ih pratile, ukazuju da su deca svesna drugačijeg statusa u vršnjačkoj grupi i diskriminacije. Na žalost, diskriminaciju ne trepe samo u okruženju. Mnogo bolnije doživljavaju neprihvatanje od najbližih. Primer mladića od 17 godina, koji se teško nosi sa činjenicom da je napušten od strane oca. Ne viđaju se i ne poznaje braću i sestre iz očevog drugog braka. Nadanja za neki novi kontakt vidi u činu sopstvene ženidbe, kada očekuje da će to biti razlog da mu otac dođe u posetu. Primer devojčice koja živi sa majkom i očuhom i koja pored velikog broja pokušaja (telefonski i pismima) ne uspeva uspostaviti kontakt sa ocem u Tuzli: „Ljuta sam što neće sa mnom da se čuje. Neće da me vidi!“

Druže se isključivo sa užom porodicom ili decom iz udruženja: „Sa ocem sam išao u bioskop. Gledao sam Spajdermena; Idem kod bake ili u boravak. Sa bakom igram remi“. Prepoznaju se nove tehnologije kao mehanizam za smanjenje socijalne izolacije dece sa smetnjama u razvoju: „Preko skajpa razgovaram sa rodbinom.“ Zaposlenost roditelja teško doživljavaju. Ovo ne čudi, jer roditelji predstavljaju izvor najčešćih, a ponekad i jedinih socijalnih interakcija. Zato posao roditelja vide kao razlog zanemarivanja dece.

 

4.7.1.2 Asocijativne tehnike: Negativne emocije, nasilno ponašanje i modaliteti podrške

Za istraživanje dečje percepcije negativnih emocija, nasilnih ponašanja i modaliteta podrške korišćeni su tematski setovi fotografija.

  1. Negativne emocije
    Uvođenje u problematiku nasilja pristupljeno je oprezno, kako ne bi došlo do retraumatizacije kod dece koja su doživela iskustvo nasilja. Prvi set fotografija bio je usmeren na prepoznavanje negativnih emocija i njihovo povezivanje sa životnim situacijama, bilo da je reč o ličnim ili primerima iz okruženja. Namera je bila da se vidi da li deca prepoznaju negativne emocije i na koji način ih povezuju sa nasiljem.
    Većina dece prepoznaje emocije i uočavaju da su emocije posledica negativnih iskustava. Loše emocije vezuju uz bolest, alkoholizam, ljubavne i porodične probleme. Tugu (kod dece na fotografijama) objašnjavaju: „Dete je tužno zbog majke što joj ne posvećuje dovoljno pažnje; Neki odrastaju bez porodice.“
    Fotografija je podstakla dečaka da ispriča lični primer vezan za tugu: „Kad mi je umro otac svi su me tešili, a ja sam tešio sestru.“
    Potreba roditelja da dete sa smetnjama u razvoju zaštiti od surove stvarnosti i negativnih emocija, kod deteta je imala suprotan efekat: „Kad mi je majka umrla otac me je ostavio da spavam kod tetke i krio od mene da je mama umrla.“ Tuga prisutna dok je dete ovo govorilo, navodi na činjenicu da je detetu uskraćeno da prođe proces žaljenja.
    Jedan broj dece prepoznaje emocije, ali na nivou pojavnosti/ponašanja, bez prepoznavanja uzročnoposledičnih veza (fotografiju sa detetom koje je u suzama kažu da: „dete plače“).
    Deo dece uopšte nije bio u stanju da prepozna fotografiji: „Dečak; Devojčica spava.“
  2. Nasilna ponašanja
    Fotografijama sa scenama eksplicitnog nasilja namera je bila da se prevaziđe barijera razumevanja pojma „nasilje“. Same scene nasilja bile su u funkciji otvaranja teme, da se deca podstaknu da govore o nasilju.
    O nasilju deca uglavnom govore kao o nasilju izvan njihovog ličnog iskustva: „Manijak napao; Žena viče na muža jer je zanemario obaveze, ne brine o detetu; Svake budale ima na ulici. Malo-malo neko pogine, umre; Fuj, dere se, preti; Neko ko je muško, bije; Napao je iz ljubomore; Momak tuče devojku, možda ga je varala; “.
    Lično iskustvo nasilja retko ko navodi, ali deo dece ipak je imao potrebu da podeli svoja iskustva: „Moj dečko je ljubomoran. Viče na mene kad mu kažem da sam se čula sa drugim. On živi u domu jer su ga se odrekli roditelji.“ Deca navode i situacije kojima su bili svedoci nasilja u okruženju: „Gledala sam kad su se ljudi svađali na ulici. Bili su pijani.“
    Visoko su tolerantni na kazne (verbalne i fizičke) koje dolaze od roditelja, jer smatraju da su ih zaslužili.
    Deca imaju uvid da su im neke reakcije izvan njihove kontrole i smatraju da to opravdava agresivno ponašanje roditelja. Zabrinjavaju stavovi kod dece: „O tome ne treba govoriti; Pretrpim, jer će to proći; Zaslužio sam pa sam kažnjen”. Jedan od retkih odgovora koji pokazuje da postoji svest o nepihvatljivosti fizičkog kažnjavanja od strane roditelja: „Roditelji treba da su strožiji prema deci ako ne rade dobro, da objasne šta nije u redu. Ne smeju da udare dete.“
    Primer devojčice koja je bila izložena nasilju članova šire porodice: „Bila sam u modricama od svakoga, deda me tukao kaišem, a baba sa koprivom. Kad im kažem da prestanu, oni neće, teraju po svom.“ Jedna od izjava o izloženosti nasilju: „Vređali su me, psovali, ništa nisu naučili od majke! Ali, boli me uvo, trebalo je samo da odem.“ Primer vršnjačkog nasilja u instituciji ilustruje izjava: „Puno je negativnih stvari, svađe i skidanja po WC-ima.“ Kao deo nasilja vide i nedostatak sadržaja unutar organizovanih oblika/usluga: „Nemaš mogućnost izbora. Po ceo dan smo gledali samo TV.“ Dodatno je poražavajuća informacija da su ovo jedini sadržaji za koje kažu: „To mi ostaje da radim kući.“
    Višestrukoj izloženosti diskriminaciji i nasilju doprinosi istopolna seksualna orjentacija mladih sa smetnjama u razvoju. Problemi dece i mladih se usložnjavaju kada smetnje u razvoju prati i traganje za polnim identitetom. Dečak koji svoj identitet vidi u ženskom polu navodi: „Volim da se lepo obučem, da se šminkam, da budem žensko.“ Ovakvo ponašanje nije pratilo razmevanje okruženja: „ Na ulici mi govore ružne reči. I batine sam dobio. Svako veče u krevetu plačem. Dođe mi da se ubijem“. I porodici je trebalo vremena da ga prihvati. Čuo je da se operacijom može promeniti pol i tome se nada jednog dana: „Kad napunim godine, ići ću na operaciju.“.
    Kada su svedoci nasilja, veliki broj dece sa smetnjama u razvoju se ne uključuje u situaciju nasilja. Razlog za ovakvo ponašanje je strah da i sami ne postanu žrtva. Takođe su često instruirani od strane roditelja da ne treba da se mešaju. Zbog neuključivanja u nasilje, okruženje ih doživljava slabima, što ih čini još ranjivijima. Ni vršnjaci ni odrasli ih ne vide kao moguće pomagače. Iako uglavnom ostaju po strani, manji broj ove dece ima potrebu da reaguje. Jedna devojčica kaže: „Volim da ispravljam pravdu – malo pravnički, malo politički.“ Reakcije dece u konfliktnim situacijama: „Odvojim onog ko je nervozan; Izbegavaj ga i nemoj da mu se približavaš“.Ranjivost dela dece sa smetnjama u razvoju leži u činjenici da nemaju ličnu distancu prema neselektovanim informacija koje primaju iz okruženja ili sa TV programa, i to usvajaju kao svoje životno iskustvo: „Muž me je tukao, čupao, gurnuo me niz stepenice. Hoće da me izbaci iz kuće, ima ljubavnicu! Ruku sam slomila.“ Opis prisvojenog iskustva pratila je adekvatna gestikulacija i ekspresija emocija. Devojčica je čitavo vreme držala ruku kao da je uistinu povređena, kao da joj je ruka u gipsu. Ranjivosti doprinosi nesmotrenost odraslih koji pričaju pred decom komotno, sa ubeđenjem da deca ne mogu shvatiti sadržaj. Posebno su lepljiva na informacije o ekstremnom nasilju – silovanje i teške telesne povrede. Deca su sklona sopstveno iskustvo.Predrasude i loša percepcija dece sa smetnjama u razvoju od strane okoline negativno se odražava na formiranje ličnog identiteta i od uticaja na usvajanje negativne slike o sebi. Ovo smanjuje i njihovu percepciju protektivnih faktora u okruženju. Kako jedan broj dece sa smetnjama u razvoju vidi sebe i odnos okruženja prema njima: „Izloženi smo negativnim ljudima koji nas maltretiraju, pale šamare, sve i svašta.“Može se zaključiti da deca sa smetnjama u razvoju:

    – najčešće ne prepoznaju prikriveno nasilje,
    – kod direktnog nasilja uzroke agresije uglavnom pripisuju sebi,
    – verbalno i fizičko kažnjavanje od strane roditelja najčešće ne prepoznaju kao nasilje.

  3. Modaliteti zaštiteTrećim setom fotografija koje prikazuju podršku, zatvoren je proces teme o nasilju. Funkcija ovih fotografija nije bila samo da prepoznaju strategije podrške, već da iz procesa deca izađu sa pozitivnim emocijama.Deca vide zaštitu u bliskim osobama, a podršku vide kroz „zagrljaj, maženje, držanje za ruke i poljubac“. Većina dece u roditeljima vide zaštitu od nasilja. Jedan od odgovora koji ilustruje podršku od strane roditelja: „Porodica je važna, jer pomaže detetu. Važno je da pohvale decu kad dobro rade.“Deca koja su uključena u organizovane oblike podrške prepoznaju i „drugi prsten“ zaštite u profesionalcima (od „tetkica“ do stručnih radnika) sa kojima imaju uspostavljen odnos poverenja. Prepoznaje se uticaj edukacija dece kroz spremnost dece da potraže podršku i od odraslih u širem okruženju: policajaca, prodavaca i vozača autobusa.

    Postoje i primeri osnaživanja dece za samoodbranu. Jedna devojčica navodi: „Polagala sam za žuti pojas i niko ne sme da me takne.

 

4.8 OPŠTI ZAKLJUČCI I PREPORUKE

Proces decentralizacije i primena principa socijalne inkluzije u svrhu zaštite ljudskih prava, stavilo je sve aktere u lokalnoj zajednici u novu ulogu. Menjaju se i zadaci javnog sektora i sistema koji ga čine. Praksa pokazuje da se promene često uvode pojedinačno unutar svakog od sistema. Kada se sistemi nesinhronizovano menjaju, onda su žrtve najčešće osobe u riziku, kojima je potreban određeni vid zaštite. Jedna od najranjivijih grupa su deca, a unutar ove grupe svakako su deca sa smetnjama u razvoju.

Rezultati sprovedenog istraživanja ukazuju da je još uvek u zaštiti dece od nasilja u velikoj meri zastupljen sektorski pristup. Ovo za posledicu ima da se spoljne mreže prevencije i zaštite dece od nasilja pokazuju nedovoljno efikasne. Jedan od razloga je i praksa da se socijalni akteri dosta teško odlučuju da pokrenu spoljnu mrežu zaštite. Praksu opterećuje i nedovoljan broj partnerskih programa. Kako nedostaje baza podataka o deci sa smetnjama u razvoju, nemoguće je napraviti projekciju potreba, kao i sprovesti intersektorsko planiranje zajedničkog delovanja u zaštiti dece sa smetnjama u razvoju.

Na probleme nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju reaguje se ad hoc. Do informacija o nasilju ključni socijalni akteri dolaze slučajno ili posredno, uglavnom u slučajevima kada se radi o očitom zanemarivanju i zlostavljanju. Otvaranje teme nasilja i bavljenje ovim problemom prakse zaštite dece sa smetnjama u razvoju od nasilja.

Nedovoljno su razrađene procedure u Opštem i Posebnom protokolu za zaštitu dece sa smetnjama u razvoju od zanemarivanja i zlostavljanja. Posebni protokol, kao deo mera zaštite dece od nasilja u obrazovnim institucijama, nije u potpunosti primenjiv kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju. U organizacijama civilnog društva ne postoji mehanizam kao što je Protokol, koji bi bio u funkciji zaštite dece sa smetnjama u razvoju od zanemarivanja i zlostavljanja. Bez obzira na uočene nedostatke, uvođenje Protokola dovelo je do povećanja broja prijava nasilja.

Procena nivoa rizika za bezbednost deteta, nažalost, uglavnom je usmerena na zanemarivanje, fizičko i seksualno nasilje ili sumnje na ove oblike nasilja. Izostaje reagovanje na verbalno i socijalno nasilje, a reč je o dva najzastupljenija oblika nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. Svako prijavljivanje nasilja od strane dece sa smetnjama u razvoju potrebno je ozbiljno istražiti. Kako postoji problem utvrđivanja nasilja nad decom koja nemaju razvijenu verbalnu komunikaciju, za potrebe ove dece neophodno je koristiti asistivne tehnologije.

Opservacija izloženosti nasilju deteta sa smetnjama u razvoju je složen proces koji zahteva visoku specijalizovanost i osposobljenost profesionalaca. Prepoznat je nedostatak znanja i veština profesionalaca za uzimanje izjave od deteta na način koji odgovara detetovim sposobnostima i razumevanju situacije.

U izolovanim sistemima postoji povećan rizik od nasilja. Povećan rizik za izloženost dece sa smetnjama u razvoju vezan je za teritorijalno i socijalno izolovane institucije i organizacije koje rade sa ovom decom. Ovo isto vredi i za zatvorene porodice i zajednice. Lokalne zajednice, zatvorene i teritorijalno udaljene, opterećene su nedostatkom kapaciteta, pa time i usluga podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama. Nedovoljna razvijenost usluga u zajednici povećava rizik od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju, a u slučajevima prijavljivanja nasilja otežana je blagovremena i odgovarajuća zaštita deteta.

Iskustva stečena u praksi sistematizovana u naučene lekcije čine osnov za upravljanje znanjem i u funkciji su poboljšanja prakse. Izazov predstavlja obezbeđivanje kontinuiteta programa koji su se pokazali uspešnima, bilo da se bave problematikom nasilja ili izgradnjom kapaciteta socijalnih aktera da odgovore na izazove nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.

Posmatrano sa aspekta zdravstvene zaštite može se konstatovati da većina lokalnih zajednica nema sistemski razvijene programe rane stimulacije. Programi egzistiraju kao pojedinačne prakse. Razvojna savetovališta prepoznaju se od dela profesionalaca i dela roditelja kao jedna od ključnih službi u podršci porodici i deci sa smetnjama u razvoju. Sa druge strane, njihov značaj nije dovoljno prepoznat ni u sistemu zdravstva, ni u lokalnoj zajednici, kao ni njihov potencijal u prevenciji i ranom otkrivanju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.

Uvođenje inkluzivnog obrazovanja prepoznaje se kao rizik za nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju usled niske adaptibilnosti obrazovnog sistema u prilagođavanju zahtevima koje nosi uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovan obrazovni sistem. Deo mera zaštite dece od nasilja u obrazovnim institucijama predstavlja Posebni protokol i Tim za zaštitu dece/učenika od nasilja, koji su deo prakse svih obrazovno-vaspitnih ustanova.

Sa formiranjem Interresornih komisija kasnilo se u većini mesta. Postupak procene potreba deteta za pružanjem dodatne podrške opterećen je nizom slabosti i nedostataka. Postupak je uglavnom usmeren na opservaciju deteta, razgovor sa roditeljem i razmatranje medicinske dokumentacije. Izostaju informacije iz užeg i šireg okruženja koje se mogu staviti u funkciju podrške.

Kada je u pitanju socijalna zaštita, postojeći normativi za stručne radnike, organizacija rada Centara za socijalni rad i opterećenost poslom, ne ostavljaju dovoljno prostora za socijalni rad u zajednici koji obuhvata snimanje stanja i kontinuirano bavljenje porodicama u riziku. Koncept vođenja slučaja još uvek nije stavljen u punu funkciju, što za posledicu ima neadekvatno korišćenje unutrašnjih i spoljnih resursa za blagovremeno otkrivanje i rešavanje problema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. Drugi akteri u zajednici nedovoljno poznaju nadležnosti Centara za socijalni rad i raspoložive načine zajedničkog delovanja u sprečavanju i suzbijanju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju.

Domovi za smeštaj korisnika u procesu su transformacije i raspolažu sa stručnim i organizacionim resursima za razvoj vaninstitucionalnih usluga podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama. Ovaj proces u velikoj meri zavisi od razvoja podrške u zajednici, ali i od unutrašnjih kapaciteta samih domova da organizuju nove usluge. Za zaštitu dece od nasilja razvijene su interne procedure unutar Opšteg i Posebnog protokola u nekim institucijama i predstavljaju dobar resurs.

Nedovoljna je medijska pokrivenost temama koje se tiču nasilja i dece sa smetnjama u razvoju. Opšti stav je da je uloga medija neprocenjiva u promeni negativnih stavova prema deci sa smetnjama u razvoju.

Mediji se nedovoljno stavljaju u funkciju informisanja građana o pravima i uslugama različitih sistema. Kao dva ključna aktera za senzibilisanje zajednice prepoznati su mediji i OCD. Lokalna udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju svojim programima predstavljaju odgovor na autentične potrebe dece i porodice, doprinose vidljivosti ove dece, otvaranju porodica prema drugima, povezivanju lokalnih aktera i uspostavljanju mreže podrške deci i porodici. Udruženja roditelji vide kao najušuškanije mesto i sigurnost za decu gde će najmanje biti izložena nasilju. Atmosfera prihvatanja i poverenja karakteristična za udruženja prepoznaje se kao ključna karika u prevenciji i zaštiti dece od nasilja.

Biti roditelj detetu sa smetnjama u razvoju predstavlja izazov u inače složenom konceptu roditeljstva. Prisustvo deteta sa smetnjama u razvoju praćeno je subjektivnom procenom neuspešnosti i povećanim nivoom stresa. Dolazak u porodicu deteta sa smetnjama u razvoju menja postojeće modele i obrasce ponašanja unutar porodice i odnose sa okruženjem. Percepcija roditelja je da su deca sa smetnjama u razvoju relativno često izložena nasilju. Najveći rizik od izloženosti nasilju vide u vršnjačkom nasilju u vaspitno – obrazovnim ustanovama. Evidentno je da su pored vršnjačkog, deca sa smetnjama u razvoju često izložena nasilju od strane odraslih, sa tendencijom ponavljanja. Na nasilje se uglavnom reaguje razgovorom ili se ništa ne preduzima. Nedovoljni su kapaciteti roditelja da se nose sa situacijama nasilja – od nedovoljno znanja i veština kako pomoći detetu koje je bilo izloženo nasilju, do nedovoljno znanja o procedurama i koracima koje trebaju preduzeti kada se sretnu sa situacijama nasilja. Najmanje informisana i najvulnerabilnija grupa roditelja su roditelji najnižeg ekonomskog statusa iz manjih sredina i njima je podrška najpotrebnija. Roditelji koji ne koriste usluge udruženja trpe značajno veći stepen osećanja društvenog pritiska sredine i osećaju da im je potrebna dodatna snaga da se sa tim nose.

Zbog odvojenog funkcionisanja i nepostojanja socijalnih kontakata, može se dobiti lažna slika o stepenu izloženosti riziku od nasilja dece sa smetnjama u razvoju. Nepostojanje socijalnih kontakata dece sa smetnjama u razvoju sa drugima, iako sa jedne strane smanjuje stepen rizika izloženosti nasilju, sa druge strane nosi elemente socijalnog nasilja. Zato je kod procene nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju veoma važno sagledati činjenicu o postojanju socijalnih kontakata.

Nedovoljno se uvažava i potcenjuje stvarni kapacitet dece da govore o ličnim iskustvima, u velikom broju slučajeva ne prepoznaju se kao neko ko razume i oseća posledice zanemarivanja i zlostavljanja. Ovo može dovesti do loše procene o stepenu izloženosti nasilju ove dece. Lažnoj slici (ne)izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju može doprineti siromaštvo verbalnog izraza i kapacitet dece sa smetnjama u razvoju za procenu sopstvene izloženosti nasilju. Zbog siromašnog verbalnog iskaza dece o izloženosti nasilju, odrasli ih mogu pogrešno protumačiti kao bezazlene. Verbalno, emocionalno i socijalno nasilje odrasli su skloni da minimalizuju. Kako ovi oblici nasilja ugrožavaju detetovo dostojanstvo i njegov status u porodici, vršnjačkoj grupi i zajednici, svi akteri moraju više pažnje obratiti na pojavu ovih oblika nasilja.

Slobodno vreme dece sa smetnjama u razvoju se pokazalo, kroz ovo i još neka interna istraživanja, važnim kriterijumom za procenu socijalne marginalizacije i izolacije.

 

PREPORUKE

1. Uspostaviti operativne i održive mehanizme za prevenciju i identifikaciju nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju koje čine:

  • Intenzivnija međusektorska saradnja
  • Jedinstven informacioni sistem – baza podataka
  • Interne procedure unutar Opšteg i Posebnog protokola u ustanovama, uz razvoj specifičnih kriterijuma za decu sa smetnjama u razvoju
  • Interni pravilnici – Pravila ponašanja za zaštitu dece od nasilja pri organizacijama civilnog društva
  • Metodologija testirana unutar ovog istraživanja
  • Uspostavljanje nacionalnih tela za prevenciju nasilja ( Savet za prava deteta ili Timovi pri resornim ministarstvima )
  • Uspostavljanje lokalnih tela unutar postojećih mreža (posebna tela pri opštini ili unutar postojećih saveta)
  • Formiranje operativnih timova u zajednici
  • Upravljanje znanjem-generisanje znanja za poboljšanje prakse

 

2. Graditi kapacitete ključnih aktera za identifikaciju i intervenciju kod nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju:

  • Jačati kapacitete profesionalaca za rad sa zlostavljanom decom, za programe konstruktivne strategije prevazilaženja nasilja i programe prevencije seksualnog nasilja
  • Uspostaviti instituciju službenog lica u postupku prijavljivanja nasilja nad detetom u javnim ustanovama
  • Jačati kapacitete profesionalaca različitih profila za rad sa asistivnim tehnologijama
  • Ojačati kapacitete zdravstvenih ustanova dečjim psihijatrima i savetovalištima za decu i porodice
  • Ojačati ulogu stručne pedijatrijske službe i patronaže, kao i pomoćno-tehničkog osoblja u ranom prepoznavanju svih oblika nasilja, a ne samo fizičkog
  • U institucijama socijalne zaštite ojačati participaciju roditelja u procesu izrade i procene efekata individualnih planova podrške

 

3. Postojeće resurse ključnih aktera staviti u funkciju prevencije nasilja:

  • Razvojna savetovališta staviti u funkciju prevencije i ranog otkrivanja nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju. Periodičnim preventivnim zdravstvenim pregledima obuhvatiti decu izvan obrazovnog sistema
  • Intenzivnom komunikaciono-informativnom kampanjom poboljšati informisanost o mreži podrške inkluzivnom obrazovanju
  • Proširiti resurse interresorne komisije sa rezervnim i alternativnim članovima
  • Udruženja roditelja kao resurs staviti u funkciju podrške interresornim komisijama
  • U procesu transformacije ustanova socijalne zaštite raspoložive stručne i organizacione resurse staviti u funkciju podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama
  • Promovisati rad udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju

 

4. Obezbediti veću medijsku podršku

  • Razvijati specijalizovano novinarstvo i korisititi resurse lokalnih televizija za otvaranje tema nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju i izgradnje inkluzivnog okruženja
  • Pokrenuti ozbiljnu kampanju o problemu nasilja nad decom sa smetnjama u razvoju uz učešće svih ključnih aktera

 

5. Jačati kapacitete roditelja za kompetentno roditeljstvo

  • Programe jačanja roditeljskih kompetencija treba početi već u periodu trudnoće
  • Ojačati ulogu staratelja/ hranitelja u ranom prepoznavanju i prevenciji svih oblika nasilja
  • Podržati programe rada sa porodicama u visokom riziku

 

6. Jačati kapacitete deteta sa smetnjama u razvoju:

  • Omogućiti punu participaciju dece sa smetnjama u razvoju u svim odlukama od značaja za njihov život
  • Učiniti dostupnim veći broj društveno vrednovanih uloga deci sa smetnjama u razvoju
  • Jačati samostalnost deteta kao jedan od preventivnih faktora
  • Razvijati inkluzivne programe i programe samozastupanja dece sa smetnjama u razvoju

 

7. Razvijati inovativne i alternativne servise podrške deci i porodici

Za podršku ostvarenju prava na jednaku dostupnost usluga, za mobilizaciju socijalno i sključenih porodica, za rano otkrivanje i blagovremene intervencije u situacijama rizika od izloženosti nasilju dece sa smetnjama u razvoju:

  • Formirati službe za krizna psihička stanja, SOS telefon za brze intervencije i podršku roditeljima
  • Formirati mešovite mobilne timove
  • Razvijati specijalizovane programe podrške deci sa smetnjama u razvoju za prevazilaženje traume
  • Afirmisati vršnjačku podršku kao društveno vrednovanu ulogu
  • Razvijati inkluzivne servise usmerene na slobodno vreme
  • Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju usmeriti na intenzivniji rad u zatvorenim i izolovanim zajednicama

Prezentacija UNICEF-PEVENCIJA I ZAŠTITA.pdf