Savez MNRO Srbije je osnovan 21.maja 1961. godine i kroz svoj dugogodišnji rad i programsku orijentaciju, afirmisao je udruženja roditelja kao mehanizam partnerstva između deteta i sistema socijalne zaštite.

Osnivačka skupština tadašnjeg Društva za pomoć MNRO u Srbiji održana je uz prisustvo preko šest stotina roditelja, stručnjaka i društveno političkih radnika iz cele zemlje, predstavnika Socijalističkog saveza Jugoslavije, organa, institucija i ustanova iz NR Srbije i Beograda. Za prvog predsednika Društva izabrana je Ljubica Mihić,za potpredsednike mr.ph Vilim Bojić i dr. Pavle Kostić, za sekretare Spomenka Đorđević defektolog i Slobodan Jevtić, kao i 24 člana Republičkog odbora.

Druga Skupština Društva održana je 21. maja 1969. godine i tom prilikom je Društvo preraslo u Savez društava. Za predsednika je izabran prof. dr Borivoje Radojičić, za potpredsednika Natalija Radojičić, za sekretara Spomenka Đorđević.

U sastavu Odbora udruženja MNRO bili su zastupljeni predstavnici: roditelja dece sa smetnjama u razvoju, SSRNS, Skupštine opštine, Centara za socijalni rad, Zajednice obrazovanja, Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje, Zavoda za zapošljavanje, Dečijeg dispanzera, komisija za kategorizaciju, prosvetnih organa i ustanova, Zaštitne radionice i u velikom broju i privrednih organizacija. Ovako formirani odbori opštinskih i međuopštinskih organizacija Društva, predstavljaju mala koordinaciona tela koja omogućavaju stručno sagledavanje problema i timski rad, ne samo u sagledavanju, već i u predlaganju mera za bolje i efikasnije rešavanje problema rehabilitacije mentalno nedovoljno razvijenih osoba.

Na sastancima održavanim na saveznom nivou i u ličnim kontaktima uvek je isticana potreba formiranja organizacije i u drugim Republikama, kao i neophodnost formiranja Savezne organizacije. Tek osnivanjem Društva u SR Sloveniji (1963) otvorena je zakonska mogućnost za formiranje Savezne organizacije.

Nacionalna i regionalna ispitivanja u tom periodu ukazala su na broj od 600 000 MNR osoba u zemlji a ako se uzme u proseku da oni žive u četvoročlanoj porodici, procena je bila da retardacija pogađa neposredno preko dva miliona građana.

Aktuelna evidencija Saveza MNRO Srbije beleži kompletne podatke za 92 000 MNR osoba, što je i dalje mali broj u odnosu na statistički prosek.

Inicijative udruženja roditelja bile su uvek odgovor na nedostatke sistema socijalne zštite koji je podržavao samo institucionalno zbrinjavanje.Sa društveno-političkim promenama, vremenom se i sistem podrške mentalno nedovoljno razvijenim i drugim osobama sa invaliditetom menjao – na nivou stavova, odnosa, zakona, strateških dokumenata. Političke i strateške reformske orijentacije donosioca odluka imale su ključni uticaj na dalji razvoj programa udruženja , koja se prva okreću socijalnom modelu ometenosti i postaju podrška procesu deinstitucionalizacije i razvoju servisa u lokalnim zajednicama.

Paralelno sa procesom razvoja međunarodnih standarda i donošenjem međunarodnih dokumenata koji se odnose na prava osoba sa smetnjama u razvoju, menjala se i teorija i praksa rehabilitacije i edukacije. Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju među prvima su prihvatili savremen pristup i modele podrške, zahvaljujući pre svega uticaju međunarodne organizacije Save the Children .

U više od osamdeset opština u Srbiji, zahvaljujući inicijativama Društava za pomoć MNRO u okviru njihovih programskih aktivnosti i projekata različitih donatora, dat je doprinos razvoju lokalnih resursa za kvalitetnu alternativnu brigu i bolji život dece sa smetnjama u razvoju.

Prvi značajniji pokušaj države da uvaži probleme populacije mnro bilo je formiranje Međuresorskog radnog tela 2001.god, koje je bilo sastavljeno od predstavnika resornih ministarstava u cilju analize statusa isključivo mnr osoba u svim oblastima zaštite, i koje je, iako je kratko funkcionisalo,skrenulo pažnju vlasti na specifičnosti ove populacije. Takođe, u tom periodu je formirano i posebno telo – Savet za osobe sa invaliditetom Republike Srbije, kao savetodavno telo.

Ministarstvo rada i socijalne politike je od samog osnivanja republičke organizacije pružalo najveću podršku unapređenju položaja MNR osoba i njihovih porodica, podržavajući praksu pilotiranja novih usluga, zasnovanu na integrativnom pristupu i ugradnji iskustvenih primera dobre prakse u politike.

Republički Savez za pomoć MNRO i lokalna udruženja postali su u poslednjoj deceniji važan socijalni akter u reformskim procesima.